Da li sam nekada posegnuo za alkoholom da bih se osećao muževnije, može biti jedno od vaših pitanja. Ne nisam, nikada pa šta vam pada na pamet? Ako ne računamo da sam mnogo puta u ranoj mladosti pokušao da se pred nekom devojkom pokažem kao pravi muškarac i impresioniram je pričom o tome kako sam se napio i koliko sam popio. Ili ako odbijemo to sam nekada verovao da koncept muškosti obavezno uključuje i alkohol i to što tvrđi, onda nisam nikada. Umalo da zaboravim moramo odbiti i prvo opijanje kao jedan od dokaza da sam postao odrastao muškarac. Kada bolje razmislim ima toga dosta da se odbija da bi moja tvrdnja bila istinita.
Od malena su me navikavali i učili da je alkohol nešto što više pripada muškarcima i da je čak šta više to nekako prirodna stvar kao da je u pitanju nagon. U početku su oba pola ista što se tiče alkohola. Jednako dobijaju pivsku penu i zamakanje prsta u vino. Vrlo brzo nakon toga devojčice prestaju sa ovom disciplinom a dečaci i dalje nastavljaju. Kada sam bio dete devojčice su vaspitavane da se finije i primerenije ponašaju a dečaci upravo suprotno. Teško je bilo shvatiti ovaj drugačiji pristup ali posmatrajući odrasle shvatio sam da se isti pristup koristi i kada se odraste.
Kao što se polovi dele tako se dele i pića na muška i ženska. Ova podela u vreme mog detinjstva bila je stroga. Muška su jaka, sa većim procentom alkohola i mnogo neukusnija od ženskih jer to zahteva muškost. Jedino dozvoljeno piće sa manjom količinom alkohola, osim vina i piva bio je pelinkovac jer je imao gorak ukus pa se kao takav smatrao, vrlo ne provereno, neprivlačan ženama. Najgora stvar koja je mogla da se desi muškarcu je da bude uhvaćen kako pije neko “žensko” piće. Istog momenta bi bio bačen na stub srama a postojala bi realna opasnost da piće koje je pio preraste u njegov nadimak. Tako smo mogli na primer dobiti složenice kao što su: Steva – aprikot, Vasa – liker ili Pera – sisa. Ovaj poslednji nadimak nije iz alkoholnog arsenala ali ima veze sa njim jer je nesretni Pera uhvaćen kako pije liker od čokolade.
Podela je bila stroga i moglo se videti prilikom zajedničko muško ženskih druženja gde su muškarci poručivali najjači alkohol koji bi ispijali na eks uz glasno udaranje čašama o sto i pravljenjem grimasa koje govore da rade nešto vrlo neprijatno, ali eto neko i to mora. Iz nekog meni nepoznatog razloga mislilo se da žene slabije podnose alkohol i da zato piju slabija pića. Žene su kako sam rekao pile slabija pića i od malih nogu su bile na to vaspitavane. Najgore što je moglo da se dogodi ženi je da je vide kako muški pije muška pića ili da je vide pijanu. Za razliku od muškaraca nisu dobijale nadimke jer kako bi zvučalo Senka – vinjak ili Milica – lozovača? Posledice su bile potpuno drugačije od muških. Bile su osuđivane, komšijski izopštavane i ogovarane na svim trač partijama. Sve su to trpele podjednako od oba pola. Muškarac kada bi se napio dobijao bi sve umilne nadimke: bećar, lola, bekrija, boem, i slično. Govorilo bi se obično kao je malo više potegao kao da je reč o dizanju tegova ili da mu se sinoć otvorila dizna kao da je u pitanju auto. Išlo se dotle da se govorilo da ga je posetio nestašni bog Bahus. Ukoliko se ne bi potukao ili napravio neki sličan incidet mogao se steći utisak, bar po komentarima odralsih, da je reč o nekakvom dobrodušnom blesanu koji je malo klovnovski simpatično veseo. Ako bi popio toliko da napravi neki incident epiteti su postajali žešći i govorilo se o pijanduri, ispičuturi, alkoholičaru i pijanoj budali ali uz obavezan dodatak da je to muško i šta da se radi.
Kod žena ova podela komentara nije važila i uvek su bili žestoki. Odrasli su nekada znali da pričaju kako nije lepo reći za ženu da je pijana već je kulturno reći da je vesela. Izraz, vesela, nisu nikada koristili osim u momentima kada su pričali koji je to ispravan izraz za pijanu ženu. Žena nije dobijala nikakve blage izraze već samo osudu uz reči kako je nije sramota, ta ona je žena, upopastila je svoje dobro ime, šta ona misli ko je ona, pijana ludača i slično. Kritike i osude su podjednako dolazile sa obe strane. Naravno bilo je prilika kada su i žene pile tvrdi alkohol ali samo pola čašice i u specijalnim prilikama po budnim okom društva.
Žene su se retko opijale jer ili nisu pile ili su pile likere, vina, razne koktele i slične stvari u malim količinama. Nisu se pri tom tukle u kafanama i padale pijene po ulici niti bilo šta slično. Sve ovo je izazvalo drugi vrstu ogovaranja od strane muškaraca koji su svi redom tvrdili da nije istina da žene ne piju već piju i to krijući a to je nagori oblik kako to činiti. Tako se postaje alkoholičar tvrdili su oni a zatim nazdravljali jedan drugom sa punim čašama. Žene u vreme mog detinjstva u mnogo čemu nisu imale nikakvu šansu pa ni u ovoj neravnopravnoj borbi alkoholnih polova.
Žena je često služila za opravdanje zašto muškarac pije. Mnogo muškaraca je pilo samo zato što ih je ostavila žena ili zbog žene kao da su pre toga bili okoreli antialkoholičari. Takav bi muškarac primao na sebe sve simpatije i sažaljenje okoline. Tu ženu koja tera muškarca na piće u to vreme sam zamišljao kao nekavu vešticu koja baca čini na muškarca kako bi ga naterala da pije. Trebao bi sada ovde pisati o položaju žena kroz istoriju, o biblisjkoj prestavi Adam i Eve, o počecima feminističkog pokreta i sličnim stvarima ali možda u nekom drugom postu jer ovde je tema nešto drugo.
Ovi pogrešni kodovi razlike u polovima jednom ubačeni u dečiju glavicu ostaju gotovo do kraja života. I dan danas sa ih nosim u sebi samo sa razlikom da ih već odavno primećujem i na vreme sprečavam da se pojave. Neke od njih sam jednom i zauvek ispravio a ono što me plaši su oni pogrešni kodovi koje ne primećujem.
I tako dečija glavica napunjena raznim pogrešnim kodovima od muževnosti čaše u ruci, preko specijalnih prilika, do lekovitosti alkohola i alkoholu kao prirodnom nagonu, pod odobravanjem okoline, ne zaustavljivo upućuje telo prema alkoholnom bregu. Teško je objasniti kako neko uopšte izbegne i zaobiđe ga a zatim nastavi svoj put kroz ravnicu ne manje uzbudljivu i zanimljivu.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno