Pre nekoliko dana prikazana je poslednja epizoda TV serije Porodica a reakcije unutar srpskog društva su bile toliko različite da se čini da je reč o nekoliko različitih serija a ne o jednoj. Prvo da upozorim one koji nisu imali priliku da pogledaju seriju, a imaju nameru, da u ovom tekstu neće biti spojlera zato što je to nemoguće. Čak i kada bih ovde ispričao svaku epizodu, minut po minut, ne bih rekao ništa što se ne zna. Sve što se tiče društveno-političke situacije u Srbiji, glavnih likova političke scene na čelu sa Slobodanom Miloševićem kao i sve u vezi njegovog hapšenja je dobro poznato, osim onoga što skrivaju još uvek ne otvoreni ili spaljeni dosijei, mada se i to da naslutiti sa velikim procentom istine. Sve se zna i sve smo, da parafraziram Miloševićevu rečenicu iz serije, plebiscitarno znali kao što smo plebiscitarno odlučili da ćutimo.
Svaku epizodu otvara neki od Miloševićevih govora od 1989. godine do dana kada više nije bio predsednik. Stotine hiljada ljudi sluša govor predsednika SPS-a neprestano uzvikujući njegovo ime mistično ga spajajući sa slobodom. Sve je u savršenoj harmoniji: njegov glas i glas gomile narasta u jedan i nedeljiv entitet koji će u sledećih deset godina razoriti sve na šta je naišao. Zato je Milošević u pravu kada kaže „Pa nisam ja to sve uradio sam.“ Kako epizode odmiču njegova samouverenost u tim govorima opada a u poslednjem govoru gotovo da se može videti strah i zbunjenost političkim zbivanjima. Nemoguće je prečuti njegovu terminologiju komunističkog partijskog činovnika SFRJ: Drugarice i drugovi, udružuju se neprijatelji van zemlje, prestoji nam velika borba za slobodu i pravdu, pošteni radnici i seljaci, sudbinu narodu nameće neko drugi, razni oblici neprijateljske subverzije, spoljna dominacija nad državom, narod niko ne može da prevari, opet smo pred bitkama i slične dosadne floskule.
Porodica ratnog zločinca, čija je politika imala svoj logički vrhunac u genocidu, je u vili okružena opskurnim likovima poput Branka Manasijevića, Bogoljuba Bjelice i Siniše Vučinića. Svi su naoružani i gebelskovski odani vođi i njegovom delu. Tu je i gomila anonimnih pijanih i istorijom izbezumljenih ljudi kao i poslednji istrajni ljubitelji i sprovodioci vladarevih političkih ideja poput Ljubiše Ristića, Baneta Ivkovića i Slavice Đukić Dejanović. Ispred vile se nalazi mali odronjeni deo gore pomenutog entiteta koji kliče bivšem predsedniku dok peva himnu SFRJ. Himnu države koju su zajedno napali, odveli u rat i porušili. Ova porodica nije kompletna pošto su se neki SPS članovi brže bolje odrekli stvarajući nekakvu meku i tvrdu struju mišijih rupa. Sa vrlo malo mašte možemo zamisliti bivšeg portparola SPS zločinačke politike i današnjeg glasnog pozivaoca na hapšenje onih koji su hapsili njegovog vođu, Ivicu Dačića, kako izbezumljen oksidira gubeći političke elektrone dok panično razmišlja o lustraciji. Tu negde nisu ni članovi SRS, partije čija je ideologija takođe imala svoj vrhunac u genocidu. Čini se da su ušli u stomak svog vođe čekajući da ih izbaci iz sebe kada prođe oluja.
Sa još manje mašte možemo da zamislimo šta radi tada mlađahni, a sada pedesetogodišnji predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, pošto imamo njegovo svedočanstvo ovde. On se možda, izbezumljen strahom, u to vreme bavi očuvanjem psiho-fizičke kondicije anonimnog člana organizacije Otpor u vidu obezbeđivanja hranljivih sastojaka, za istog, kako bi mu obezbedio izvor energije za život i materije za razvoj i rast. Pružanje sarme i pasulja spada u tu bogougodnu aktivnost stvaranja lustracionog alibija. A možda je usput razmišljao kako je to za njegovog ministrovanja ubijen Slavko Ćuruvija i da li će neko pokrenuti tužbu zbog gebelovskog zakona o slobodi medija. Može li se ovde izbeći pominjanje Srpska Akademije Nauka kao dela porodice, može ali nemam nameru da to učinim. Možda u to vreme spaljuju SPS članske karte dok se mole ispred slike Dobrice Ćosića dok u podrumu, ispod uglja, zakopavaju sliku Miloševića. Jedna velika i veoma disfunkcionalna porodica.
Milošević je u vili okružen već gore pomenutim ljudima i čeka na razvoj događaja izvan vile. U početku je već jasno da je reč o uplašenom čoveku koji dobro zna šta je učinio i kakve sve posledice to može imati po njega samog pa zato stalno ponavlja da će završiti u Hagu i tako prvi put u životu pokazuje sposobnost vizionarstva. On u početku izbegava da o svemu tome razmišlja sve dok ga događaji izvan vile i događaji unutar porodične bankarke, Borke Vučić, koja mu predlaže da uzme advokata, na to ne nateraju. Do tada leži u krevetu i komentariše još neobjavljenu zbirku pripovedaka Mire Marković. Oboje nariču o tome kako su ih napustili svi prijatelji uz Miloševićevo konstantno samozavaravanje da će sve biti u redu. Možda mu kroz glavu prolazi kako se neće zaboraviti da je pre deset godina oteo vojsku zajedničke države da bi napao istu i razorio je u krvi? Ili možda da je sa tom istom vojskom ubijao i proterivao ljude? Možda se pita kakve dokaze bi mogao sud u Hagu imati protiv njega ili da li su, kao sto jesu, prikupili telefonske razgovore između njega i njegovih podređenih ideologa genocida Karadžića, Nikole Koljevića, Mladića i ostalih? Možda razmišlja da li svaki dobronamerni sudski istražitelj zna šta je srpska državna bezbednost radila u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini? Možda ti isti istražitelji znaju koliko je naoružanja poslao u Bosnu i Hercegovinu ukoliko nije dobro sakrio tragove tih transakcija? Možda razmišlja da li će neko iz službe državne bezbednosti izbrbljati sve o političkim ubistvima ili o hladnjačama sa leševima Albanaca? Milošević je svestan šta sve da će završiti u Hagu što mnogo puta ponavlja ali se nada da nema dokaza pošto je Rade sve uništio. Pretpostavljam da je reč prvom čoveku Miloševićeve tajne policije i još jednom u nizu porodičnih zločinaca.
Možda o svemu tome razmišlja dok smiruje suprugu dirljivo je ljubeći. Deluju kao par koji se voli ali eto ima nekakve male probleme koji će se sami od sebe rešiti. Idila ovog para još više uvećava njihovu monstruoznu prirodu i zato ne razumem zamerke seriji u kojima se tvrdi da serija ne prikazuje pravo lice Miloševića i njegove zločine. Naprotiv ta idiličnost, ti izlivi nežnosti i insistiranje na svetosti porodice još više pojačavaju njegovu zločinačku prirodu i to je odličan pristup autora serije. Milošević nije pao sa neba, niti je došao sa neke druge planete da, kako je to tvrdio otac nacije Dobrica Ćosić, „ozločini“ ovaj narod. Očekivati nekakvog marvelovskog super negativca koji sam svojom nadljudskom snagom čini zlo pa njegovim eliminisanjem ono prestaje je besmisleno. Znamo da u zlu nema ničeg uzvišenog ni filozofskog ni nadljudskog i da ga čine sasvim obični ljudi koji su činili već gore pomenuti entitet koji je protutnjao bivšom Jugoslavijom ostavljajući krvavi trag za sobom. Zato mi u vili vidimo trbušastog penzionera koji liči na hiljade drugih koje viđamo oko sebe i to je ono što izaziva stravu. On je moguć svuda i uvek. On je jedan od nas. On zna šta je činio u prethodnih deset godina i jasno mu je da ga svet neće ostaviti na miru pa zato poslednju šansu vidi u masovnoj podršci naroda i saveznog predsednika Vojislava Koštunice.
U početku Milošević ponavlja svoju mantru da narod sve zna i da narod niko ne može da prevari. Već u sledećoj epizodi, kada je obruč oko njega tesan, dolazi sa novom definicijom ontologije naroda u kojoj tvrdi kaže da narod u stvari ništa ne shvata i ništa ne zna, dakle oskudnih ili gotovo nikakvih intelektualnih sposobnosti koje bi mu omogućile saznanje. U četvrtoj epizodi kada Mira Marković, sa hitlerovskim osećajem za kraj, poziva Miloševića na samoubistvo, definicija naroda se opet menja. Narod ovog puta ostaje sa minimumom ontološkog impulsa pošto je sačinjen od „lažnih svedoka, lažnih žrtava, lažnih ubistava, lažnih leševa, lažnih izbeglica, lažnih grobnica, lažnih majki i ćerki, lažnih sinova i porodica, svih tih odvratnih lažnih ljudi sa njihovim lažnim sudbinama. Kada bi samo prestali da lažu, kada bi tako nestali, kada bi umrli i ućutali zauvek.“ Narod je sada tamo neka smetnja ili kao kaže Mira Marković: „Narod samo gleda svoje male bedne živote. Tu smo mi pogrešili. Suviše smo ih pustili da laju na nas da nas blate“, narod je takoreći kinološka jedinica svedena još samo na instinkt o samoodržavanju. Mira Marković ovu tiradu izgovara u času dok razmišlja o samoubistvu a u isto vreme razmišlja i o tome kako bi bio zgodan jedan masovni pomor ljudi ili neki manji genocid kako bi sav taj zli narod nestao i omogućio im da mirno žive. Scena je jeziva i autori zaslužuju svaku pohvalu.
Narod ih je sa sve nejači i življem izneverio i od njega ne očekuju pomoć. Ostaje poslednja nada: Vojislav Koštunica i njegovo pomilovanje. Koštuničinu političku misao nije teško shvatiti. Reč je o nacionalističkom reformatoru koji se trudi da iznedri blažu vrstu nacionalizma na osnovama legalizma koji je uspostavio Milošević i srpske mitologije. Teško da postojala veća politička šizofrenija u istoriji Srbije. Koštunica ga ne odbija i odbija, prihvata ideju abolicije tako što je ne prihvata a Miloševiću ne šalje bilo kakvo mišljenje o tome već samo da ne razgovara sa ljudima iz Miloševićevog okruženja dok je u isto vreme protiv međunarodnog suda u Hagu. Zvanično Koštunica ne daje mišljenje niti rešenje o bilo čemu. Kada i zvanično nešto nemušto proturi uglavnom se to može tumačiti na hiljadu načina i svako će biti jednako istinito. Budućim istoričarima će Koštuničina zvanična politika ostati nesaznatljiva tako da im ovim putem želim uštedeti vreme i trud.
Milošević ostaje i bez Koštuničine podrške, odnosno u isto vreme ima i nema podršku i ima i nema aboliciju, protiv je Haga a u isto vreme podržava međunarodno pravo što je samo još jedan u nizu koštuničizama. Poslednja šansa ostaje, gle, još jedan zločinac u priči, Legija koji treba da ga otme iz konvoja i odvede na već neko utvrđeno mesto, verovatno neki štek za diktatore i zločince. Moram dodati da Legiju odlično igra meni potpuno nepoznat glumac Vuk Kostić (Porodica je prvi srpski filmski projekat koju gledam u poslednjih dvadeset i više godina). Legija je dugo bio poslušnik direktno Slobodana Miloševića i sada kada je ostao bez nekoga ko će mi naređivati šta da radi, (novu vladu nevidi kao takav autoritet) njegovo ponašanje je grčevito, rastrzano, zbunjeno, anemično i usporeno. Kao da je reč o čoveku koji je ceo život imao nekog tumača informacija i stvarnosti pa je sada prvi put ostavljen da tu ogromnu količinu inputa sam preradi. Verovatno je došao sebi tek kada je našao novog vlasnika koji mu je naredio pobunu Crvenih beretki a kasnije ubistvo premijera Đinđića. I svi ostali glumci u seriji pokazuju da su veliki profesionalci i verno slikaju istorijske i neistorijske likove. Izdvoji bih još Mirjanu Karanović i glumca koji glumi Bebu Popovića, Rašu Vujovića. Raša Vujović je igra Bebu Popovića uverljivo i jasno a u toj igri ima nešto pedagoški što mi se čini da može biti dobra esnafska osnova za sve buduće uloge istorijskih ličnosti. Mirjana Karanović je Mirjana Karanović.
Osećaj usamljenosti kod Miloševića se povećava kada shvata da još ima samo porodicu u vili bez struje, vode i sina Marka. Okolnosti, a ne on sam, odlučuju da stupi u pregovore sa vladom Srbije pokušavajući da se izbori za što bolje uslove za sebe i ostatak porodice. U tome mu pomaže advokat Toma Fila minimalističkim pristupom, odnosno uglavnom svojim prisustvom pošto nikada nisam video advokata koji manje govori u momentima kada treba i može da pomogne svom klijentu. Da li je ovo propust autora serije ili se to sve stvarno tako odigralo pa slavni advokat i ljubitelj intelektualnih dostignuća još jednog ratnog zločinca u priči, Arkana, tek ponekad progovori skrhan silnim autoritetom Slobodana Miloševića? Fila ponekad spreči neki fizički sukob u vili radeći posao koji nije njegov ali moramo mu odati priznanje da je zaustavio bar dva krvoprolića. Verovatno će postati antologijska scena kada Toma Fila moli legiju da mu „umiri“ ženu. Tokom te scene, na tri sekunde, prestao je da mi kuca smisao života.
Nema čoveka koji se ne bi osetio usamljen pored advokata koji uglavnom ćuti pa ne čudi kada Milošević poslednje utočište nalazi u pretnjama i mahanju pištoljem. Milošević, do kraja serijala, pokušava da formuliše neku istorijsku misao, da je ostavi u amanet generacijama, pa tako dobijamo poslednju i novu definiciju naroda-Srbije gde u šekspirovskom obrtu narod-Srbija dobija svoju izgubljenu ontološku punoću pa tako sve zna i nemoguće ga je prevariti. Ovome dodaje i novu osobinu, sadistička lukavost, gde narod-Srbija ti prvo da iluziju da sve što radiš je odlično i da ga nisi prevario ali onda, kada se najmanje nadaš, izađe ispred tebe i kaže Ha! Nisi me prevario. Tako da Milošević postaje žrtva ove ničim izazvane sadističke lukavosti naroda-Srbije koji nije znao da mu kaže dosta a on sam nije bio sposoban da odredi posledice i vrednost svog delanja. Čini se da je sve to krik Miloševićeve seksualne prirode godinama raspirivane pošto, ni za boga miloga, nije mogao da se seti koji je to safe word koji bi prekinuo ovu sado-mazo igru sa narodom.
Milošević odlazi u centralni zatvor praćen pucnjevima iz pištolja ćerke Marije. U poslednjoj sceni veliki diktator leži u metalnom zatvorskom krevetu gde čuje samo tišinu. Ćelija je mala i oronula iako je najluksuznija u zatvoru. Na noćnom stolu leći zatvorska hrana: dva kuvana jajeta, parče hleba i marmelada. I zločinac ima pravo na svoju ličnu dramu ali ona je ništavna i mala naspram autentičnih snimaka posledica njegove politike na kraju serijala: siromaštvo, rušenje Vukovara i drugih gradova, izbeglice, rat, glad, ratni zločini, suze, srušeni mostovi, bombardovanje i smrt. Ostaje nejasno zašto su se autori odlučili za veselu pesmu Ismete Krvavac, „Zemljo moja“, kao muzičku pratnju za scene Miloševićevog horora. Autentični zvukovi sa snimaka bi bili primereniji.
Mirjana Milošević u seriji brine o svojim tužnim pripovetkama, a ko je zna kao autora, zna da je reč o patetičnim zanosima pubertetlije o svetu koji ga ne shvata uz par ptičica, cveća, možda krila nekog leptira i neke ćurke i kokoške koje usporeno lete dok ona lebdi iznad realnosti kao u nekom filmu Emira Kusturice. Za razliku od Miloševića koji se iz epizode u epizodu menja, gubi na samopouzdanju, reakcije na okolnosti eskaliraju od sve će biti dobro preko mahanje pištoljem do mirenja sa odlaskom u zatvor, ona ostaje gotovo uvek ista. On prvo veruje narodu i ljudima oko sebe a kada vidi da je to sve laž izgovara da veruje samo Čedi Jovanoviću da bi vrlo brzo shvatio da ne veruje ni njemu. Reakcije Mire Marković na stvarnost imaju manje oscilacija i ona ima svoj način suočavanja ali isto tako i svoju stvarnost u glavi koja je daleko od one koja je okružuje. Od te stvarnosti je štite svi osim ćerke Marije koja joj više puta govori da je vreme da se probudi i koja daje precizan popis stanja: „Mama sve je otišlo u kurac“, mada se odlazak u kurac desio mnogo ranije.
Milošević sakriva sve loše vesti od supruge dajući joj samo one dobre kojih nema mnogo. Pripadnici njene partije i partije nju i njenog muža lažu o broju ljudi koji ih podržavaju ispred vile pa će tako najveći pozorišni sin naših naroda i narodnosti, Ljubiša Ristić, ushićeno obavestiti Miloševića o hiljadama telegrama podrške sa svih strana i preko četiri hiljade ljudi ispred vile. Telegrami podrške kako to arhaično zvuči. Ljubiša čita jedan telegram gotovo se klanjajući predsedniku. Ova scena je začinjena Mirinom interpretacijom dela hrišćanske teologije: „Kada te napadaju mržnjom ti im odgovori ljubavlju u tome je najveća snaga istine i pravde.“ Da bi odmah zatim notorno odlutala: „Nekada mislim da smo svi izmišljeni da je sve ovo samo jedan ružan san.“ Znam da Aleksandar Vulin nije bio prisutan u vili ali da sam autor serije ispunio bih svoju pornografsku želju i uz pomoć umetničke slobode ubacio bih ga tamo da čita telegrame podrške dok savetuje Miru da svi zajedno pobegnu u već neku Kubu.
Mira je dosledno sumnjičava i paranoična. Svi su sumnjivi i svi možda rade protiv porodice. U jednom retkom bljesku trezvenosti panično izgovara da će ih ubiti na Terazijama. Ona kao snevajući staljinista vrlo dobro zna šta se dešava za vreme revolucija a takođe zna kako su završili rumunski predsednik i njegova supruga. Nedugo zatim žali što petog oktobra nisu poslali tenkove na demonstrante da ih sve pregaze.
Nakon pokušaja hapšenja i pucnjave Mira halucinira o nekakvim tajnim prolazima iz vile do Kalemegdana kao nekakvog sigurnog utočišta gde nikada niko ne dolazi a i ako neko dođe nema šanse da ih prepozna. Ona je protiv pregovora sa vladom Srbije i sklona fatalnijim ishodištima, ukoliko nije izgubljena u svojim maštarijama: ili da izvrše samoubistvo ili da se bore i poginu. Neka napadaju, neka pucaju neka ceo svet vidi, izgovara u momentu kada prisutni pokušavaju da naprave nekakvu taktiku pred pregovore. Kada Mira Marković razgovara sa Čedomirom Jovanovićem nastupa autoritativno i savetuje mu da treba da čuva svoju porodicu a ne da napada njenu. Porodica Čedomira Jovanovića će kasnije biti 24 sata pod zaštitim policije baš zbog zločinačke ideologije Slobodana i Mire koja i posle njih nije prestala da se širi Srbijom da bi se potpuno ustoličila u današnjoj vladavini SPS-a i Srpske Radikalne Stranke. Kakva bi politika Miloševića bila da nekakvim neverovatnim čudom nije otišao u Hag dovoljno je pogledati politiku Srbije danas. Nema suočavanja sa prošlošću. Nema rešenja ni jednog političkog ubistva. Nema otvaranja dosijea. Čeka se da Rusija ojača, kako je to pred pregovore sa Kosovom objasnio Ivica Dačić, pa da se napravi neko novo sranje. Zato je i ova serija bila moguća u današnjoj Srbiji pošto je Milošević postao kanta za svako zločinačko smeće koje je napravila Srbija devedesetih kao da je sve to napravio sam. U ostalom drama u vili se završava pokličima Miloševića i njegove porodice, gde računam i sve pijane ludake: „Pobedili smo. Pobedili smo“. Što je istina. Pogledajte Srbiju danas i njene vlastodršce.
I to je prva porodica u seriji. Disfunkcionalna, šizofrena i sa po dva zločinca na 20 kubnih metara ali nije jedina u seriji. Mislim da su autori, glumci i svi ostali napravili veoma veran opis ove porodice i njenih članova. Kako ovo nije jedina porodica u seriji krenimo redom.
Druga porodica u seriji je Vlada Srbije sa saveznim predsednikom Koštunicom i generalštabom. Na čelu vlade je Zoran Đinđić, bez podrške savezne vlade, bez velike podrške javnosti, bez podrške vojske i ograničenom podrškom policije koji treba da organizuje hapšenje Miloševića. Vlada je pred poslom koji se može izvršiti samo nekakvim čudom. U seriji se pojavljuju ili čine ovu porodicu dobro poznata imena tadašnje vlade kao što su Goran Petrović, Dušan Mihalović tu je i neizbežni Beba Popović kao i Momčilo Perišić. Ah, još jedan ratni zločinac u porodici. Čovek se sa pravom može zapitati da li postoji porodica bez ratnog zločinca? Porodicu čine još i gore pomenuti Vojislav Koštunica kao i Momir Bulatović a takođe i načelnik Vojske Jugoslavije general Nebojša Pavković ratni zločinac, takođe. Tu je naravno i Legija koji se lukavo šunja od jedne do druge porodice odlučan u svojoj nemuštosti i da ne zaboravim, takođe zločinac.
Vlada povlači sve legalne korake koji bi doveli do hapšenja Miloševića ali to očigledno nije dovoljno. Jedine društvene institucije koje po svojoj prirodi mogu ovo da izvedu su policija i vojska ali deset godina apisovke bahatosti istih je dovelo do toga da su obe navikle da su iznad svakog autoriteta osim Miloševića. On nije više tu tako da nemaju više kome da odgovaraju. I ova porodica je disfunkcionalna jer iako je srpska vlada jedinstvena ipak u mnogome zavisi saveznog predsednika koji igrom slučaja nije saglasan sa svojim unutrašnjim i zvaničnim ja. Tu je večiti zaljubljenik u Miloševića i poslušni izvršitelj njegovih naređenja general Pavković koji kao i Koštunica pati od legalizma pa tako izbegava da učini bilo šta a u stvari hteo bi da učini sve. Pavković sve pravda rečenicom da on sve radi u duhu zakona i ustava pa nam ostaje da se čudimo zašto je, jedan takav vrli državni službenik i zaljubljenik u pravo, osuđen na dvadeset dve godine zatvora za zločine protiv čovečnosti. Možda čovečnosti nema u ustavu pošto iz pisanija Borisava Jovića, možemo naslutiti da je ustav pisao sam Milošević.
Premijer Zoran Đinđić je svestan svih poteškoća ali je očigledno zna koje korake treba preduzeti da bise sve rešilo bez krvi. Zato odlazi do Koštunice i dobija prvu malu pobedu sa povlačenjem vojske Srbije iz vile u Užičkoj. U toj atmosferi neizvesnosti vlada odlučuje da preko Čedomira Jovanovića i Baneta Ivkovića otvori pregovore sa ocem prve porodice. Pijani ludaci u vili Čedu dočekuju sa pištoljima ali ne pucaju pošto su verovatno navikli da o okidanju uvek odlučuje Milošević. Bivši predsednik ga prima sa toplom lukavošću i sigurnošću da će ga prevariti u tim pregovorima. Jezivo scena je kada Milošević pita Čedu da li su našli ko je podmetnuo bombu pod njegov auto dok drži pištolj u ruci. Čedomir Jovanović nema nekakvu posebnu taktiku u ovim pregovorima osim što Miloševiću predočava stvarnost izvan vile i to je ono što je mislim bilo ključno. Prva porodica živi u vili u mraku vile u Užičkoj druga i sve ostale u mraku vile Srbija. Zorana Đinđića ubedljivo i glumački precizno portretiše Uliks Fehmiju i milim da je ovo najzahtevnija uloga u celoj seriji što zbog istorijskih, što zbog emotivnih razloga. Uliks ulogu drži pod kontrolom gde ne dozvoljava da uloga pređe u puku imitaciju ili karikaturu. Kraj ove porodice je poznat. Prestaje da postoji streljanjem Zorana Đinđića a spomenik joj podiže Boris Tadić opraštanjem zločinačkoj organizaciji SPS u ime svih njenih žrtava. Vlada ovaj posao, i pored svih prepreka, odlaskom Miloševića u centralni zatvor uspešno završava. U momentu kada se u zgradi vlade slavi hapšenje Zoran Đinđić nestaje iz kadra i dok ga svi traže kamera zumira praznu premijersku fotelju dajući nam naznaku o korenima Zoranovog ubistva.
Ovaj porodični galimatijas u kojem se nalaze demokratski i zapadno orijentisani političari zajedno sa budućim Haškim osuđenicima i nacionalističkim mitomanima predstavlja današnju opozicionu političku scenu koja se nije uspela da izbaci autentičnu jaku političku snagu koja će imati humanističke osnove i odbaciti nacionalističku ideologiju. Demokratska stranka ni nakon poraza Koštunice i pobede Tadića nije našla snage da se profiliše u jednu takvu partiju pa je nacionalizam još više apsorbovala. Dovoljno je setiti se nacionalističkih manifestacija DS-a kao na primer pomirenje sa SPS i opraštanje istoj u ime svih, ili Tadićevo mahanje tri prsta ispred nosa Džordža Buša sa objašnjenjem da je to namerno uradio pošto to ima nekakvo magijsko spoljno-političko dejstvo na Ameriku, ili odnos politike DS prema Kosovu kao i čitava ta sportsko-nacionalističko-navijačka-grmi-Đoković priča iz koje niko nije izuzet i koja ima ulogu zaboravljanja teške stvarnosti kao i nacionalnu mobilizaciju. Nije sve počelo od Vučića nešto je i od DS-a ali oni su uz sve slušali Mocarta pa je sve to nekako bolje.
Treća porodica čine jedna majka, dve bake i jedan unuk. Majka odlazi na službeni put i ostavlja dete kod bake. Baka je bezrezervno odana Slobodanu Miloševiću i zabrinuta za njegovu sudbinu. Ona je samo jedan od delova entiteta koji sam pomenuo na početku teksta. Jedna od mnogih, jedna od nas, jedna od plebiscitarnih miliona. Ona svoje iskrivljeno viđenje stvarnosti manipulativno prenosi na maloletnog unuka koji to uzima sa svom ozbiljnošću i zapaljenošću svojstvenim njegovim godinama. Unuk zato predlaže baki da odu do vile i spasu Miloševića. Baka predstavlja sve te neodgovorne obožavaoce Miloševića koji su spremni da unište i buduće generacije i nametnu im hologram svoje stvarnosti. Baka takođe predstavlja sve one razrušene rodbinske i prijateljske veze koje su pukle usled suprotnog pogleda na politiku. Tako ona ne razgovara sa sestrom pošto sestra ne podržava Miloševića. Baka i unuk odlaze do vile gde kliču ime zločinca. Unuk u metežu nestaje dok ga baka neuspešno doziva. Obraća se policiji koja usred velike istorijske drame nema vremena za ovu malu ličnu dramu. Baka odlučuje da poseti sestru koju nije videla deset godina tražeći utehu. Nakon dva dana unuk je pronađen ispod tenka u vili mada mislim da ta deca još uvek nisu pronađena i bojim se zauvek izgubljena negde u anti-vakserskim kolima u doba korone, u proslavama mature sa pesmama o Ratku Mladiću, u navijanju za svoj tim sa transparentom „Nož, žica Srebernica“, u nošenju majica sa likovima ratnih zločinaca, u ekstremnim odgovorima da srednjoškolca da smatraju za nacionalne neprijatelje Rome, Hrvate, Albance i Jevreje, u homofobiji, u rehabilitaciji srpskog zločinačkog nasleđa devedesetih, u obožavanju četnika, u nacionalizmu, u verskom bezumlju.
Četvrta porodica je, nazovimo je, novinarsko medijska predstavljena nacionalnom televizijskom kućom koja je deset godina gebelovski obavljala medijski deo posla za SPS i njenog predsednika. Naviknuti, poput Legije, da ne misle i uvek služe nekome ovog puta to čine za novu vladu odnosno Bebu Popovića koji kontrolisanim plasiranjem vesti ima za cilj da pomogne napore vlade u hapšenju Miloševića. Glavni urednik, Kostić, radi za nove predstavnike vlasti u nadi da će se dodvoriti i ostati na mestu urednika. Njegova zamenica zna njegovu prošlost i očekuje da on brzo otići sa mesta urednika. Kostiću je potreban novinar koji će raditi sve što mu se kaže kako bi novoj vlasti pokazao svoju vernost i vrednost. Zato bira novinarku koja je mlada i nije zaposlena za stalno kao poslušnika koji je podložan pritiscima i manipulacijama. Novinarka Nataša, ćerka bivšeg urednika, dobija zadatak da izveštava o hapšenju Miloševića pod cenzorskim okom glavnog urednika. Za urednika ona je „Natašica“ i puko sredstvo za spašavanje sopstvene kože u revolucionarnom after partiju. Zanimljivo je da se u seriji ćerkama „sine“ kao što to čine Milošević i taksista izbeglica iz Hrvatske ili, kao što smo videli, obraćaju im se deminutivu. Priča iz devedesetih ima i tu patrijarhalnu dimenziju gde žene u tim ratnim okolnostima nemaju mnogo izbora pa im ostaje da budu silovane, ubijene ili da ćute dok im muški članovi porodice ili ubijaju ili bivaju ubijeni. Pohvala autorima i za ovu dragocenu minijaturu u seriji. Zavrzlama u nacionalnoj medijskoj kući se završava ne završavajući se tako da sve se menja samo da bi sve ostalo isto.
Peta porodica su ćerka i otac izbeglice iz Hrvatske. On radi kao taksista a ona, Ana, počinje da radi u vili u kojoj je Milošević kao služavka. Majka i brat su joj ubijeni tokom rata u Hrvatskoj a njih dvoje žive u nekom od beogradskih hotela koje su 1995 dobili kao privremeni smeštaj. Tipična izbeglička priča ljudi koji su proterani iz Hrvatske. Ana je navikla na stresne situacije pošto možemo samo zamisliti šta je još, osim smrti majke i brata, doživela u poslednjih deset godina pa je kao takva najprisebnija u vili. Njen otac kada, obučen u doktora u vilu, želeći da je odvede govori joj se ne ponaša tako i da ovo nije rat. Obdarena samokontrolom uspeva da unese kakav takav mir u kritičnim situacijama. Tako u jednom momentu daje ideju Miloševiću da izađe ispred vile i pozdravi one koji ga podržavaju i tako pokaže javnosti da nije uhapšen. Ana ume da skuva kafu sa mineralnom vodom dok je to za stanovnike vile pravo čudo. Ona ima jedan susret sa Miloševićem, dok iz bazena uzima vodu za toalet, gde je isti pita odakle je. Kada saznaje da je iz Knina pita je da li ima braću ili sestre a kada mu odgovori da joj je brat poginuo u ratu Milošević joj kaže da ceni ljude koji sahrane nekog svog i nastave da rade. Odmah zatim sledi njegova dobro poznata floskula o svakom dobronamernom čoveku kome je njegovo delanje jasno i da je sve činio u interesu naroda i države. I da je uspeo da odbrani zemlju i sačuva dostojanstvo i da spasi izbeglice i skući ih u Srbiji. Ova scena je najjezivija u celom serijalu. Zločinac koji je itekako odgovoran za sve ono što se dogodilo Ani i dalje se bezdušno i bez trunke samopoštovanja sakriva iza svojih odavno praznih političkih formulacija u koje više ni on sam ne veruje neodoljivo podsećajući na današnju Srbiju. Anin otac takođe ima susret sa Miloševićem gde ga pita: „Zašto si to uradio? Verovali smo u tebe a ti si nas ostavio“. Nakon hapšenja Miloševića Ana i otac napuštaju vilu i vilu Srbija i odlaze u Hrvatsku na grobove majke i brata.
Opisao sam ovde pet porodica ali u stvari je reč samo o jednoj koja se zove srpsko društvo. Ceo serijal, svi gledaoci, svi stvarni i nestvarni akteri u i izvan serije, svi oni koji su očekivali da Milošević bude prikazan kao zli Hulk i svi oni koji mile da je mučenik i svetac, vlast i opozicija, ovi i oni, levi i desni, gornji i donji i ja koji ovo pišem. Svi smo mi ta porodica. U vili Srbija sedimo, čekamo da se sve samo od sebe reši i pravimo se ludi kao Milošević u prvoj epizodi. Ova serija je prvi mali korak u otvaranju pitanja šta se to dešavalo u skorijoj istoriji iako ovakve serije dolaze nakon odgovora istoričara, sociologa, psihologa, političara i aktera istorije. Mnogo je nedogovorenih pitanja što ne čudi ako pogledamo koje političke snage vode Srbiju. Šta se tačno dešavalo devedesetih? Šta je Srpska državna bezbednost radila na teritorijama drugih država? O čemu su se to dogovarali Milošević i ideolozi genocida Karadžić i Mladić? Ko je naredio otmicu voza u Štrpcima? Ko je naredio likvidaciju Ćuruvije, Stambolića i političkih ostalih ubistava? Ko je naredio da se hladnjače napune leševima Albanaca i zakopaju u Batajnici? Ko je primao ta naređenja i kako su sprovođena? Kakav je lanac od naredbe Miloševića do njenog izvršenja? Zašto je porušen Vukovar? Ko je naredio i zašto? Zašto su mediji izdali svoje principe i stavili se na stranu zločinačkog režima? Kakva je uloga Srbije u genocidu u Srebrenici? Da li je mogla da učini nešto da se ne dogodi?
Odgovore pre svega dugujemo žrtvama pa onda i nama samima a pitanja je mnogo. Neverovatno odsustvo volje za postavljanjem pitanja o jednom takvom brutalnom i krvavom režimu kakav je bio Miloševićev samo govori o da je reč o velikoj traumi i sramoti celog društva koje nije ni pokušalo da se suoči sa svojom prošlošću i zločinačkim režimom. Ono je u permanentnoj fazi izmišljanja prošlosti sa kojom će joj, jednog dana, biti ugodno da se suoči. Iz čekanja na nekakvo savršeno buduće društvo, oličeno u komunizmu, srpsko društvo je stiglo do čekanja na savršenu prošlost. U tom čekanju prolazi vreme života generacija. Čovek koji je devedesetih posmatrao i čekao da prođe Miloševićevo orgijanje, dok je u isto vreme živeo bedno, danas vreme njegovog života prolazi u Dačićevom brojanju koliko je država povuklo priznanje Kosova i u Vučićevim uzaludnim pokušajima da marketingom opere svoju odvratnu političku prošlost. To je trideset godina života u kojima samo Dačići i Vučići mogu da kažu da su živeli dobro. Živeli, putovali i provodili se parama građana koji ih posmatraju iz svoje bede. To može samo rob a ne slobodan čovek. Sva njihova politička nastojanja su imala vrhunac u genocidu i ratnim zločinima zato ne čudi odsustvo želje za suočavanjem. To bi bio njihov politički kraj pošto su ljudski kraj već doživeli tako da je reč o zombi političarima. Oni mogu tako do kraja života i da kažu da su svoj život proživeli lepo. Šta će oni koji su čekali komunizam a danas čekaju bolju prošlost? Da li je to život dostojna ljudskih bića? Da li oni mogu da kažu kao Dačići i Vučići: „Da, naš život je dobar.”
To što su se na vlast vratili političari koji su bili deo zločinačkog režima govori nam da još uvek postoje oni društveni uslovi koji su doveli režim na vlast i do zločina koje je on proizveo. Bez suočavanja sa tom prošlošću, bez raskrinkavanja zločinačkog režima trauma će rasti i biti veća. Žrtva je na prvom mestu. Ratni zločini su pitanje svih pitanja. Zašto? Zato što time društvo kaže da ljudski život nešto vredi i da je neprikosnoven. Ako život žrtava ratnog zločina i genocida nije vredna da se otkriju sve okolnosti pod kojima se zločin dogodio onda ni moj ni bilo čiji život nema nikakvu vrednost. Pri tom ne mislim samo na neposredne počinioce već i na društveno-politički kontekst. (To je praksa koja se u civilnim sudovima svakodnevno sprovodi a ogleda se u detaljnom razjašnjenju kao je do zločina došlo a ne samo neposredni čin). Da život nema nikakvu vrednost vidimo na čestoj pogibiji radnika na nezaštićenim i neobezbeđenim građevinama. Da život nešto vredi postojala bi jasna pravila i striktne kontrole o bezbednosti radnika na građevinama. Ljudski život nema nikakvu vrednost je društveni konsenzus koji je postignut. Tako je i sa velikim brojem ubistava žene od partnera. Tako je i sa poginulima i helikopterskoj nesreći ili sa političkim protivnikom koga treba uništiti, dehumanizovati i izbrisati iz politike zauvek .
U odgovornom društvu ljudski život je na prvom mestu. Odgovorni čovek bi se neodložno bavio svim prethodnim pitanjima i tako pokazao svoju političku slobodu kako smo to već naučili od Karla Jaspersa. Politički neslobodan čovek je pokoren ali u isto vreme ne oseća i ne priznaje nikakvu odgovornost za sve ono što događa u društvu. On sebe lišava slobode odbijajući odgovornosti pa sve prepušta nosiocima političkog zla. Njima naravno nije u interesu nekakva odgovornost ali sebi daju svu slobodu za svoje delanje. „Politička sloboda počinje tamo gde se većina pojedinaca u jednom narodu oseća zajednički odgovornim za politiku svoje zajednice“ govorio je Jasper. Svest i znanje o odgovornosti je onaj „početak unutrašnjih potresa“ koji ukazuju na želju da se ostvari politička sloboda. Da, sve ovo danas zvuči nedostižno ali ne činimo nešto samo zato što je moguće već zato što ima smisla.
Ono što se dogodilo u Srbiji devedesetih i sve ono posledice ratnog orgijanja srpskog društva neće nestati. Naivno je verovati da će neki marketinški trik to zakopati u zaborav. Doći će generacije koje će ta pitanja postavljati, tražiti i nalaziti odgovore. Pašće teret na ni krive ni odgovorne. Tako da, porodico, u vili Srbija, odavno je vreme je da se osvojimo slobodu, da budemo odgovorni i da skupimo minimum samopoštovanja i pogledamo koje su to posledice našeg tvrdoglavog odbijanja da budemo slobodni. Serija Porodica je značajna zato što u sebi sadrži ovaj poziv.
Bob Lebowski