U lingvistici kontekst predstavlja sve ono što okružuje neki iskaz čineći ga koherentnim i pomaže nam da ga razumemo. Da bi iskaz bio ispravno shvaćen, on mora dobro da komunicira sa primaocem.
Prvo što primamo je jezički kontekst koji se ogleda u koherentnosti između reči i rečenica u iskazu i on odlučuje o uticaju izgovorenog na primaoca čineći da komunikacija između onoga ko izgovara i onoga ko prima bude smislena. Osim jezičkog konteksta, iskaz treba da ima i kontekst situacije koja svoju opravdanost i veze traži izvan samog jezika. Kontekst situacije se sastoji iz dva dela. Prvi deo je neposredni kontekst situacije koji se ogleda u mestu i vremenu odnosno da li odgovara situaciji u kojoj se odvija. Drugi deo je društveni kontekst koji je mnogo širi i zasniva se na iskustvu, društvenom položaju, situacijama, predistoriji i sličnim pretpostavkama. Oba konteksta situacije nose činjenice koje se smatraju važećim kako bi komunikacija između onoga ko izgovara i onoga ko prima bila uspešna. Sva tri konteksta su podjednako važna i pomažu primaocu da potpuno razume izgovoreno.
Uzmimo, na primer rečenicu, “ Voda se nalazi sa tvoje leve strane. ” Jezički kontekst je ovde u redu. Ovu rečenicu smo u ovom ili onom obliku čuli verovatno više puta. Ona nema ništa nelogično u sebi. Ona je smislena ali može imati mnogo značenja. Ako se radnja odvija u praistoriji možemo zamisliti da neko nekoga usmerava prema vodi i očekujemo onaj ko je izgovara pokazuje na neki izvor ili reku. Isto tako možemo pomisliti da se događa u naše vreme pa je u opciji sve od reke, izvora, čaše vode u sobi, česme itd. Ako smestimo radnju u naše vreme nama će i dalje tačno značenje ove rečenice izmicati. Ali ako kažem da je izgovara zubar svom pacijentu onda mi nedvosmisleno dobijamo kontekst i jasnu sliku događaja zasnovanu na našem iskustvu i svemu onome što znamo o zubarima. Dakle ovaj kontekst pomaže primaocu da razume rečenicu ispravno. Mogu reći da je ovo izgovorio čuvar logora zatvoreniku, razumevanje rečenice se potpuno menja zbog drugačijeg konteksta.
Metafora je jezička, retorička ili poetska konstrukcija koja se zasnovana na prenesenom značenju strukturalne sličnosti između stvari i pojmova. Prenos značenja se ostvaruje tako što se neka zajednička osobina jedne strane poveže sa drugom, potpuno suprotnom, stranom. Zoran Đinđić je često koristio metafore da bi jasnije izrazio svoje ideje. Bila su to upečatljiva kroki objašnjenja koja su u par jezičkih poteza ostavljali snažnu i jasnu poruku ili, možda još bolje, sliku. Setimo se, na primer, metafore o gutanju žaba kada je želeo da opiše šta nas to čeka u budućnosti, koliko će neke stvari biti neprijatne i kako na to treba reagovati. I za metaforu kao i za svaki drugi iskaz važe prethodna pravila.
Nedavno sam pročitao da se Aleksandru Vučiću sviđa jedna metafora koju je rekao Zoran Đinđić. Reč je o ovome: “U Srbiji kada neki čovek gura kamen većina naroda navija za kamen.“ Ovo je rekao Zoran Đinđić a Aleksandar Vučić to smatra tačnom dijagnozom stanja u Srbiji. On takođe misli da ova izjava odgovara onome što on pokušava da uradi i da tačno opisuje odnos društva prema tom njegovom trudu. On drži da je ova metafora dobra, ispravna i tačna. Pokušajmo zamisliti da je obojica izgovaraju i primenimo pravilo o kontekstu na ovu rečenicu. “U Srbiji kada neki čovek gura kamen većina naroda navija za kamen. – rekao je Z. Đ.“ Ili ista ova rečenica sa završetkom “ rekao je A. V. “
Ako pogledamo jezički kontekst obe rečenice nećemo naći ništa nepravilno. Rečenica je dobra, njen smisao nam je jasan i mi tačno znamo šta nam govori. Što se tiče neposrednog konteksta situacije on sasvim odgovara vremenu u kojem je izgovorena , odgovara stvarnosti i događaji ga potvrđuju. U prva dva slučaja koherentnost rečenice je sačuvana i nema se čemu prigovoriti što nije slučaj kada pogledamo širti društveni kontekst. Pogledajmo šta nam govore naša dva “zubara” i kako kontekst koji daju pravi razliku između gotovo istovetnih rečenica. Obe rečenice izgovaraju političari, premijeri, predsednici stranaka, javne ličnosti, ljudi koji pokušavaju da naprave neke promene ali nailaze na otpor okoline, itd. Do ove tačke sve je u redu i još uvek nema razlike ali pogledamo ono što nam govori metafora i ono što znamo o obojici značenje obe rečenice nije više isto jer im ni taj širi društveni kontekst nije isti. Ovde na scenu dolazi naše iskustvo i ono što o obojici znamo u političko smislu.
Zoran Đinđić je valjao taj kamen gotovo kroz ceo svoj politički angažman čak i pre uvođenja parlamentarizma u SFRJ. Aleksandra Vučića je naravno sprečavala razlika u godinama da to isto čini pre ali devedesetih su obojica bili istaknuti političari sa razlikom da je politika A. Vučića imala podršku gotovo apsolutne većine. Ako pogledamo ono što danas radi Vučić možemo zaključiti da to ima velikih sličnosti sa onim što je pokušavao Đinđić pod uslovom da, zbog ovog misaonog eksperimenta, zažmurimo na načine, stil i shvatanje politike i uslove. Sa prvom rečenicom mi zapravo nemao nikakav problem koji se tiče društvenog konteksta kada upotrebimo sve ono što znamo o Đinđiću i da njegov život, rad i politika potvrđuju ono što izgovara i daje nam kontekst koji zaokružuje koherentnost rečenice. Sa drugom rečenicom, u kojoj se javlja A. Vučić, društveni kontekst je potpuno drugačiji. Već smo zaključili da je Đinđić bio taj koji je gurao taj kamen i da je kao takav bio u manjini pod budnim okom većine koja je za taj kamen navijala. Rekli smo da je toj većini pripadao i A. Vučić, dakle da je on bio jedan od onih koji su navijali za kamen i to mnogo godina. Zbog svega ovoga kada A. Vučić izgovara istu rečenicu njeno značenje nije isto jer i njen kontekst u smislu političkog delovanja, to jest političkog konteksta, nije isti. A. Vučić očigledno misli ili želi da misao koja se rađa iz ove dve rečenice bude ista ali ona to nije. Možemo ovde na isti način upotrebiti moralni kontekst, istorijski ili već neki drugi ali doći ćemo do istih rezultata. Koherentnost iskazanog se gubi, misao postaje isprazna i sve je zapravo loš pokušaj zataškavanja prošlosti.
Bob Lebowski