Jaromir Nohavica, česki poeta i muzičar je u vreme pauze snimanja filma “Godina Đavola”, u kojem je i sam igrao, dao interesantnu teoriju o alkoholizmu koju je nazvao NTAK “Nohavicova teorie alkoholového kopce”, što u prevodu znači Nohavicina teorija alkoholnog brega, skraćeno NTAB. Njegovo objašnjenje ove teorije možete naći ovde: NTAK i pratiti ga uz prevod koji sledi.
Sam Jaromir Nohavica je imao imao probleme sa alkoholom i bio nekoliko puta na lečenju. Uspeo je da se izbori sa ovim demonom i postavi teoriju koja je, kako on kaže, namenjena onima koji nemaju problema sa alkoholom. Dakle, NTAB prevod videa:
U podnožiju brega je prosečni Čeh, obeležen slovom K, koji pije i uspinje se vremenom svoga života prema gore, prema vrhu. Dok se kreće prema gore sve je u redu a problem nastaje kada dođe do vrha označenog na šemi kao BZ (bod zvratu = prelomna tačka=breakpoint). Nakon toga boda više ne mozeš sam sebi da pomogneš, ne mogu ti pomoći lekari i psiholozi niti bilo o drugi, tu je kraj. U čemu je stvar? Neko pije ceo život i ništa mu se ne desi zato što je njegov breg toliko visok da za ceo svoj život ne može stići do vrha. Na žalost niko od nas ne zna koliko je njegov alkoholni breg visok. Oni koji primete na vreme da je vrh blizu imaju šanse ako se obrate za stručnu pomoć kao što je to učinio on, pre nego što je dosegao prelomnu tačku.
Neću ulaziti u to, bar za sada, koliko je ova teorija ispravna niti da li je samo u teoriji tačna a realno bezvredna. Ovde je pominjem samo zato što me potakala da probam napraviti retrospektivne zapise sa svog ličnog uspona uz taj alkoholni breg, kako bi, ako ništa drugo, na momenat usporio i osvrnuo se u nazad u nadi da nikada neću stići ni blizu vrha. U ostalom nadam se da će se bar onaj koji ovo bude čitao zamisliti o ovoj temi na svoj način.
Ako me upitate da li sam alkoholičar spremno ću vam odgovoriti da nisam. Da, ja pijem ali nisam alkoholičar i tvrdoglavo ću se držati svoje tvrdnje mada neću biti u stanju da vam ponudim bilo kakav konkretan dokaz. Objašnjavaću vam kako sam u stanju da potpuno prestanem sa pijenjem alkoholnih pića kada kod hoću mada to još nikada nisam pokušao. Reći ću vam da to što pijem alkohol nikada nije smetalo mom poslu ali ću dodati da sam dolazio na posao mamuran ili pravo iz kafane uz obaveznu laž kako to nije ništa jer mogu ja to da izdržim i odradim bez greške. Alkoholičari to su neki drugi. To meni ne može da se dogodi. Verovatno će me vaše pitanje i uzrujati jer kako se to usuđujete da me pitate tako nešto ali vam to neću pokazati. Reći ću vam da sam izbegao sve zamke i provesti vas nekim delovima ličnog uspona uz alkoholni breg kako bi vas uverio da nisam alkoholičar zato krenimo od podnožija.
Deca uče kroz igru i to veoma često imitirajući odrasle u njihovim svakodnevnim ritualima. To je kao kada gledate neku emisiju o životinajma, na primer o tigrovima, gde se dva mladunca igraju oponašajući kretnje odraslih u lovu. Nespretno se prikaradaju jedno drugom pri tom predvidljivo i sporo se međusobno napadaju, učeći usput ono što će im biti preko potrebno za preživljavanje. Isto tako i deca se kroz igru pripremaju za ono što ih čeka u budućnosti. Koliko puta smo se igrali na primer kuvanja u kuhinji napravljenoj od praznih konzervi i kartonskih kutija nesvesno se pripremajući za istu stvar kao i mladunci tigra. Ljudski život i potrebe su mnogo kompleksnije od onih koje imaju tigrovi tako da njima ne pada na pamet da se igraju popravke auta kao što to radi tata ili da se igramo frizera oponašajući mamu kako komšinici stavlja ladnu trajnu. U toj igri smo jedan drugog nazivali imenima naših roditelja kako bi sve bilo verodostojnije. Složićemo se da stavljanje ladne trajne i popravka auta nema baš mnogo veze sa pukim preživljavanjem ali to su neke od stvari koje su radili naši roditelji kada sam bio dete i mogle su biti korisne u budućnosti. Osim ovih manje ili više potrebnih stvari postojale su i neke druge koje smo takođe oponašali ali smisao njihove koristi je prilično nejasan. Popravku auta smo, da bi bila potpuno autentična, dopunjavali sa nečim što nije imalo mnogo veze sa samim činom ali je bio deo rituala odraslih. Tako se dešavalo da na momenat zastanemo u našoj popravci imaginarnog auta sa rečima “Petre hajde da sednemo i da popijemo po jedno ladno pivce neće posao pobeći.” ili “Daj da drmnemo po jednu ljutu da saperemo ovu prašinu iz grla.” ili “Senka, daj da popijemo po jedno pivo dok mi se kosa suši pod haubom.” U tom momentu bi se dohvatili naših imaginarnih čaša ili pravih, kada bi se igrali u kući, uz obavezno kucanje, i ispijali bi naša zamišljena alkoholna pića nazdravljajući jedni drugima. Sve bi se završilo uz blago mrštenje i komentar da je rakija dobra ali jaka a pivo hladno taman koliko treba. Tigar ne bi nikada dao primer svojim mladuncima kako je dobro pijan ići u lov ali oni nemaju alkoholnih pića pa ćemo ih na momenat zanemariti.
Prvi moj korak ka podnožju alkoholnog brega je bio preko imaginarnog alkohola i pitam se da li sam ga mogao zaobići? Kakve su mi bile šanse za tako nešto? Po svemu sudeći veoma male jer on je bio deo sveta odraslih u koji smo nestpljivo želeli da uđemo isto kao što bi sada želeo da se vratim nazad. Ne govorim ovo da bi utvrdio nečiju krivicu ili da preporučujem kako treba piti sakrivajući se od dece samo pokušavam da kažem koliko je alkohol društveno prihvatljiv, nasrtljiv i prisutan.
Od imaginarnog alkohola nije trebalo čekati dugo do pravog. Odmah tu iza prvog ugla je uzimanje gorke i neukusne pene od piva sa vrha očeve čaše ili vlaženje usana sa vinom groznog ukusa samo zato što je praćeno opštim veseljem odraslih uz povike da je to, iz nekih nedokučivih razloga, zdravo a osim toga i oni su pili kada su bili u tim godinama i šta im sada fali. Prijalo je biti u centru pažnje odraslih dok te hrabre i sa osmehom odobravaju tvoj postupak a onda nazdravljaju u tvoje ime ispijaući pivo, vino ili rakiju. Od najranijih sećana alkohol je uvek bio prisutan na ovaj ili onaj način. Od očeve jutarnje rakije uz kafu koja je dobra za srce i koju čak svi doktori preporučuju, preko letnjih sparnih dana u kojima se pije pivo koje dok stigne do stomaka izađe kroz znoj pa je to kao i da ne piješ ništa, pa do kuvanog vina zimi koje je najbolja preventiva za gripe i prehladu.
Alkohol uvek prati neki izgovor koji kao da je nastao pod osećajem podsvesne krivice konzumiranja. Izgovori se menjaju i zavise od čoveka do čoveka ali oni su uvek izgovori. I ovo što pišem je možda jedan izgovor tako da razmišljam da promenim ime strane iz Zapisi sa uspona u Izgovori sa uspona jer to bi nekako imalo više smisla. Alkohol je i sada kao i u vreme mog detinjstva apsolutno prihvatljiv. Živim danas hiljadu kilometara dalje od mesta gde sam rođen ali i ovde je situacija potpuno ista. Zabranjena je prodaja alkohola osobama mlađim od osamnaest godina ali ona manja deca još uvek imaju isti tretman. I dalje gledam kako se deci uz sveopšte veselje daje pena od piva ili da stave prst u vino.
I sam imam ćerku koja je napunila devet godina nedavno ali mi ne pada na pamet da joj dam da okusi pivsku penu niti bilo šta slično. Jednom kada smo pre nekoliko godina bili u Novom Sadu moj otac joj je kao i meni nekada ponudio da proba pivsku penu na veselje svih prisutnih. Naravno da sam se usprotivio i održao im predavanje o tome kako je to pogrešno. Pri tom sam u ruci držao flašu piva koju sam povremeno prinosio ustima praćen pogledom ćerke koja se verovatno pitala kako to da ona ne sme da učini to isto. Teorijski sam bio u pravu ali praktični deo je bio problem. Pitam se da li me je ona ikada oponašala kako sedim za kompjuterom i pila svoje imaginarno pivo ili vino?
Tako je prvi korak ka alkoholnom bregu napravljen kroz igru, maštu i fascinacijom svetom odraslih ali ovaj breg nije čarobni breg i svašta može da se dogodi prilikom uspona. Ovo je samo prvi zapis sa uspona koji želim da vam opišem. U sledećem delu ću se još zadržati u detinjstvu i još nekim stvarima koje su me dovele iz ravnice u samo podnožije alkoholnog brega.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
,,Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno”