Ne, gospođo Pešić, nije teško razumeti najnovije događaje. I Vi sami kažete da službe rade profesionalno sa uvek istom pričom i scenariom. Svestan sam da te službe imaju svoje novine, ljude u medijima, ljude u politici, u državnim institucijama i na mnogim drugim mestima koja komuniciraju sa javnošću i imaju moć da na nju utiču. Razumem šta se događa i u velikoj meri zahvaljujući Vašim govorima i tekstovima tokom svih ovih godina u kojima ste pričali i pisali o istom problemu. Dakle, ništa novo i ne razumljivo se ne događa. Opet je u pitanju Kosovo. Tu se slažemo ali to je i tačka na kojoj se razdvajamo.
Ne, gospođo Pešić, službe i tzv. Građanska Srbija se nisu ujedinile u zajedničkom poduhvatu da potope premijera Ivicu Dačića i mislim da je besmisleno o tome raspravljati kao što je besmisleno raspravljati o politici Vojislava Koštunice i ljudi oko njega. Znam da će V. Koštunica napasti sve zbog Kosova i da neće birati sredstva. Da mu je stalo do borbe sa kriminalom morao bi da prvo krene od svoje partije. Ono što mi nije jasno zašto u isti koš bacate tzv. građansku Srbiju koja traži da se istraže susreti premijera Srbije sa kriminalcima? Zašto bi Dačić bio privilegovan?
Ne, gospođo Pešić, viši cilj nije ispravan odgovor na prethodno pitanje. Viši cilj ne može biti opravdanje za svakakve budalaštine i kriminal a to je ono što sam naučio od Vas svih ovih godina. Viši ciljevi su uvek bili ono što nas je vodilo u grešku. Viši cilj je zanemarivanje osnovnih potreba građana zarad mitoloških predstava iza kojih, bar u Srbiji, stoje gramzivi pojedinci. Zbog viših ciljeva smo zaratili sa Hrvatskom i Bosnom i na kraju sa Kosovom a nakon toga smo, opet zbog viših ciljeva, glasali za Koštunicu kao i kasnije za Tadića a rezultate tih ratova i vladavina ćemo još dugo osećati. Razgovor sa predstavnicima Kosova treba da bude iz potrebe da obični građani sa obe strane žive bolji i život dostojan čoveka.
Ne, gospođo Pešić, Ivica Dačić nije jedini političar ni čovek koji je seo da ravnopravno razgovara sa Albancima. Znam neke medije, političare, javne ljude koji su odavno uspostavili odnose sa Albancima i uvek su ih tretirali kao ljude. Znamo kako je Albance tretirao Ivica Dačić a ni sada ih ne tretira mnogo bolje ukoliko ne mislite da to što sedi sa njima, za istim stolom, treba da bude dokaz da ih premijer smatra ljudima. Ivica Dačić nije svojevoljno seo da razgovara sa predstavnicima Kosova i Metohije već jednostavno ostao bez opcija i hvaliti ga za razgovore je isto kao kada bi, čoveka koji se spotakao na vrhu brda i otkotrljao se dole, pohvalili zbog brzine kojom je stigao do podnožja. Jasno je rekao da bi on najradije pohapsio svu tu pregovaračku bandu i da o ovim razgovorima odlučuje Amerika i niko drugi uz dodatak da se američka politička volje može lako promeniti. Dobio je jasan signal iz sveta da je Kosovo nezavisno, da ih ne zanima kako će Srbija gledati na to i da što se njih tiče možemo biti izolovani koliko god hoćemo. Zbog ovoga je i Jeremić suzu pustio. U ostalom Dačić se još uvek zanosi otvaranjem priča o statusu Kosova koje je odavno završeno. Za njega država Kosovo ne postoji. I gde je tu njegova volja i dobra namera? Gde je tu realni i pragmatični političar? Gde je tu De Gol? Gde je tu Čerčil? Inercija, ništa više.
Ne, gospođo Pešić, tzv. građanska Srbija je, naprotiv, prepoznala interes Srbije i dobro definisala stanje. Kosovski proces više ne zavisi od jednog čoveka. Sutra bilo ko da dođe na mesto pregovarača pregovarao bi na isti način kao i Mali Sloba. Ekstremni desničari nemaju tu podršku birača kako bi imali uticaj na bilo kakvu buduću vladu. Odavno je portparol zločina trebao da ode na đubrište istorije ali ni sada nije kasno. Naravno prvo da prođe istražni postupak oko susreta sa kriminalcima. Ako je zlo u tzv građanskoj Srbiji koja traži da se istraži zašto se sastajao sa kriminalcima i o čemu su pričali onda je Srbija srećna zemlja sa beznačajno malo zla.
Ne, gospođo Pešić, nije me briga sa koje strane se nalazi onaj ko radi „korisnu“ stvar po nuždi ali mi je veoma važno da li iza njega stoje interesi kriminalne grupe. I to baš iz razloga da ovu šansu i ulogu koju nije stvorio ni želeo iskoristi na ispravan način. Dakle, stvarno je u pitanju Kosovo kao što i sami tvrdite samo se ipak razlikujemo u pogledu motiva.
Kada vidim Ivicu Dačića na nekom od medija znam da još uvek ima nečega u čije ime se vredi boriti i glasno se sećati. Ne pripadam nikakvoj Srbiji, ni građanskoj niti bilo kojoj drugoj. Pripadam samo sebi, mislim i rasuđujem. I nemam mantiju.
Bob Lebowski
G’dine Vladusa,
Ako g’dja Pesic, pored svojih vec poznatih stavova i politicke proslosti, dodje do naizgled kontradiktornog zaokreta u misljenju i stavu oko pojedinih, a vaznih, politickih procesa u drustvu, onda je za svakog slobodno misleceg gradjanina i intelektualca, stvarna i elementarna ljudska obaveza da makar na neko kratko vreme (pa recimo, makar vise od nedelju dana, npr.?) zastane sa svojim samo-zadovoljnim ideoloskim i kritickim reakcijama poput Vase, g’dina Ilica i Pescanika. Sve, i uvek kod ‘nas’ je na prvu loptu – bez onog manje emotivnog, a vise pragmaticnog posmatranja iza petog brda, gde nase oko mozda jos ne doseze? Mozda nam fali neposrednog akcionog i politickog iskustva koji g’dja Pesic neosporno poseduje; da bi mogli da uvidimo slicnost i svojevrsnu konzistenciju Djindjicevskog pragmatizma u njenim mislima i recima?
Slicno je bilo sa njenim predizbornim ‘zaokretom’ koji je na kraju, rezultirao masovnim zbegom, i akcionom artikulacijom, sada poznatijom kao ‘beli listici’. Nikome se nije svideo njen stav da je bolje ‘videti’ Nikolica nego Tadica kao predsednika, do banalnih (narucenih) tumacenja, kako je g’dja Pesic, toboze, promenila ‘tabor'(!?)
Mislim da je pozicija moralne i ideoloske uzvisenosti u Vasem konkretnom slucaju, posledica komformiteta koji uzivate u poziciji koja vas ne poziva na rizik koji politicki procesi iziskuju. Tu pre svega mislim na primarno kriticku ulogu, koja sama po sebi ne nosi akcioni politicki, i socijalni plan. Upravo ta dalekovidost i prividna nekonzistentnost u recima i delima g’dje Pesic, je ono sto izmice i Vama, kao i ideoloski ekstremno zaokrenutom Pescaniku, kao i sve cesce (zlo)upotrebljavanom g’dinu Ilicu u slicnim prilikama. (Za koga inace, mislim da je apsolutno fantastican intelektualac, ali i cesto neoprezni emotivac, sto cesto potire kvalitete jednog – naustrb drugog.)
Ja pak i dalje uzivam u tekstovima, a narocito emisijama Pescanika, odavde, iz dalekog Vankuvera gde zivim i radim vise od decenije. Nije tesko prepoznati visoki licni i intelektualni kvalitet gotovo svih sagovornika i saradnika Pescanika, godinama unazad. Tu naravno, izuzimam prenete tekstove iz intervjua fmr. predsednika Tadica i tome slicno. Tu malu salu na stranu, jedino dobro od Vase i vama slicne ushitrene reakcije, je sto sam eto od danas, otkrio i vas blog, pa se iskreno radujem novim i dopunjenim sadrzajima, koji dodatno artikulisu moje misli odavde, iz daljine; iz koje i sam ne mogu mnogo, ili ikako doprineti drustvenom zivotu zemlje kojoj ipak i dalje na neki nacin jos uvek pripadam.
Iskreno,
Milan Milosevic
Doktorski kand., Univerzitet Britanske Kolumbije
Muz. Direktor, Vankuver Koledz
Gospodine Milošević,
Hvala Vam na komentaru i što ste odvoji deo svog vremena na čitanje ovog teksta. Ispravno ste primetili da je moj odgovor bio emotivan. Prošlo je nekoliko dana od kada sam napisao taj tekst i stojim poptuno iza njegovog sadržaja ali ostaje pitanje kako bi tekst izgledao da ga pišem danas. Da li bi ton u tekstu bio drugačiji ili manje emotivniji ili da li bi pristup bio pragmatičniji nije toliko važno koliko su važne dve tačke u tekstu koje bi u svakom pristupu ostale ne promenjene: 1. zabrinutost da li premijer ima neke veze sa kriminalnim krugovima je opravdana; 2. Proces pregovora sa Kosovom ne zavisi od jednog čoveka u ovom slučaju od g. Dačića, koji tamo predstavlja državu a ne sebe. U pravu ste kada kažete da ja nisam učesnik u političkom procesu na onaj način na koji je to gospođa Vesna Pešić i da je moj politički rizik zanemarljiv ali to mi ne brani da razmišljam i budem učesnik u dijalogu kao običan građanin i da se pritom zamislim nad problemom na sebi svojstven način. Trudim se da moji stavovi budu ne toliko moralni koliko pre svega pošteni, potkrepljeni argumentima kojima prethodi određeni način razmišljanja. Moj tekst nije bio uperen protiv gospođe Pešić već protiv jednog njenog stava.
Od gospođe Vesne Pešić sam u poslednjih dvadeset i nešto godina naučio mnogo. Ona je čovek koji zaslužuje svako divljenje i poštovanje. Ne moram Vam ovde ovaj stav objašnjavati jer Vi sigurno o njoj sve znate. Izdvojio bih samo jednu stvar a to je da njeni javni nastupi, u bilo kojoj formi, imaju jedan element koji je zadivljujući i veoma redak. Svaki njen nastup ima pedagošku ili je možda bolje reći filozofsku komponentu koja slušaocu osim stavova daje i način razmišljanja koji je doveo do određenih zaključaka. To je dragoceno bez obzira da li se sa tim zaključcima slažete ili ne.
Dejan Ilić jeste fantastičan intelektualac čije tekstove redovno čitam ali mislim da mu količina emotivnost, koju uspešno dozira, samo doprinosi kvalitetu. Često u raspravama neke stvari promaknu baš zbog potpunog odbacivanja emotivnost. Mislim da baš to čini Dejana Ilića jedinstvenim i fantastičnim tumačem naše stvarnosti.
Mnogo mi znači vaše čitanje i raduje me činjenica da ovo neće biti naš jedini razgovor. Mislim da komentari na blogu dopunjuju tekst i čine ga jasnijim na čemu sam Vam veoma zahvalan.
Sa poštovanjem
Slobodan Vladuša
G’dine Vladusa,
Kao prvo, iskreno Vam hvala sto ste mi omogucili da postavim prethodni komentar na vasem blogu. Ja izuzetno postujem cinjenicu da je to Vas autenticni licni prostor, stoga Vam zahvaljujem sto ste moju kriticku misao stavili u produzeni kontekst svojih autenticnih misli i osecanja. Zahvaljujem takodje na Vasem odgovoru i pojasnjenju. Ja cu pak, ako mi dozvolite, staviti i repliku na vas odgovor. Ako je nekom interesantno da cita ovde, slazem se, nije zgoreg ponuditi razlicita misljenja oko ove, cini mi se vazne aktuelne drustvene teme.
Beli listici su za neke bili glasacki ‘blok za likovne radove’, ‘snezna poljana’, itd. – a za neke od nas, i jos mnogo pre te pojave u novije vreme – broj leta na avionskoj karti, koje smo moja supruga I ja kupili za nas jos pred kraj ’99. Jedno vreme sam duboko verovao da smo tim svesnim ‘cinom’ sebe dozivotno uskratio/li za jednostavno pravo da govorim ili delujem u ime necega sto se tice pre svega zivota ljudi u zemlji koju smo ostavili iza sebe. Sada pak verujem da upravo ta psiholoska, kulturna i geografska distanca, ako hocete, mi/nam upravo daje specificnu prednost u posmatranju aktuelne stvarnosti u drustvenim procesima zemlje, koja je i dalje ostala zatvorena, a u medjuvremenu, i dodatno izrazeno klerikalna, te kulturno-obrazovno i politicki erodirana.
Plejada recikliranih likova iz ’90, kojima je uzgred budi receno, sve oprosteno od onih koji su sansu za reformom drustva procerdali, a pocevsi upravo od tog cina – je nesto sto je deo stvarnosti i teskog izbora svakog onog koji je znao da ce uskracivanjem svog glasa, neminovno dovesti na vlast neumorne, bucne i agresivne kornjace i ‘kofernjace’
1. Vasa opravdana briga o sprezi kriminala i drzave, je oksimoron sam po sebi, u kontekstu onoga o cemu g’dja Pesic pise u svom najnovijem tekstu. Dakle, ona (sprega drzave i kriminala) se dalje podrazumeva sama po sebi, ali se g’da Pesic iz toga uzdize, te se vise time i ne bavi. Ona to podrazumeva i ne ponavljajuci svoje misli i reci oko necega sto je vec mnogo puta ranije receno, objasnjeno i argumentovano iz celog asortimana dokaza i izvora.
Ne, g’dja Pesic ide dalje, bez da utvrdjuje ono sto nam je vec svima poznato, eksperimentalno poseze za Cercilovskom doktrinom, koja i sama vuce korene jos iz arapskih (Artasastra 6 vol.) i slicnih kineskih ucenja: “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.’ U cemu g’dja V. Pesic, pre svega pravog neprijatelja vidi u ideologiji klero-fasistickih desnicarkih organizacija, kao genseka desnicarskih struja i crkve; potom DSS, Radikala, raznih Radikala bez bedza I najopasnijih od svih- vojnih i drzavnih tajnih sluzbi i pojedinih otetih centara moci u okviru i samih tih ‘sluzbi’! Na koncu, upravo su ti ljudi, ubistvom i drugim sredstvima sprecili Djindjiceve drustvene reforme, te potom ustolicivsi svoje politicke trabante i proksije, nastavili taj process do dana danasnjeg. Ako je to meni jasno kao dan odavde, kako li je tek onda to jasno G’dji Pesic, Pescanik-u, itd?
2. Vasa druga tacka oko pregovora sa Kosovom: opet tesko da je realan prikaza stanja, jer ono sto g’da Pesic primecuje, to je jedan novi i cini mi se, neocekivan (ma koliko neiskren) pragmatizam samog Dacica – koga, jasno je to, bez da se ponovo na to i osvrce g’dja Pesic, naravno kao i Vi, i nama slicni – ona ocima ne moze da vidi! Njena reakcija je ‘neoprezna’ i eksperimentalna, jer vidi da nema drzavne harmonije u resavanju tog pitanja, i da se na njegovu aktivnu ‘slobodnu ruku’ oko tih pitanja, dize ceo talas komesanja i podmetanja, koje u velikoj meri podsecaju na prelid/uvod medijskog i drugih napada na naseg pokojnog premijera Djindjica. Motivi za taj reaktivni process, koji Vi nazivate odronom nokautiranog sa vrha brega, potpuno su nevazni g’dji Pesic. Njen pragmatizam pocinje i zavrsava za ciljem koji ne bira sredstva. Vi i g’din Ilic se tu zadrzavate – cini se najvise – i naravno, kriticki reagujete na iznenadni makijavelizam g’dje Pesic. Tu lezi moja kritika vama, jer ste prethodno i sami uradili isto/slicno, prihvativsi svojim belim glasom posledice koje gledamo danas. Jedino sto nam/vam je ostalo je sada da plivate i vrebajuci, pozdravite svaku, pa i najmanju priliku za makar i simbolicni pomak na bolje. Jer, naseg/vaseg glasa takoreci da vise i nema u real-politickom, parlamentarnom zivotu.
G’din Ilic, Vi i Pescanik, na moju iskrenu zalost, konstatujete i osvrcete se na nesto sto jednostavno zanemaruje ove detalje, umesto da pustite da cela ova stvar dobije svoj neki tok, u kojima se vukovi napadaju medjusobno, sa nadom da ce onaj, ‘suznji,’ koji mozda pomakne za korak blize sansu da se ‘ kasikom,’ i na silu, srbiji nametne pravni koncept moderne drzave, kroz priblizavanje EU; Ne, sad nam odjednom postaje vazno dali je Dacic jel’te drugar sa kriminogenim delom drustva!? Ko je igrao tennis, ili jeo ribu sa ‘bananom’, to je izgleda sad manje vazno, sto je u najmanju ruku pomalo licemerno za svakog onog ko je znao sta ce njegova/njena glasacka apstinencija znaciti za neposredni i dolazeci politicki i drugi zivot u zemlji- post Tadic i DS.
Tacno je, gotovo svaki glasac donosi odluku o svom glasu, pre svega na bazi sopstvenih emocija. Emocije su, da se razumemo, jako vazne, jer predstavljaju ljudsko iskustvo u svakoj odluci – ma kako maloj, ili velikoj da se radi. Problem progresivnih i drustveno liberalnih ideja u srbiji pak je upravo u tome, sto komunicira emotivno I intelektualno, ali samo medju sobom. Time hrani nasu opravdanu sujetu, I pothranjuje nas bes. Bes manjine koja je u pravu. U pravu i u korist cak i za one, koji (jos) ne znaju da nisu u pravu! A takvih je vise od 90% u srbiji, utamnicenoj u svoj patrijarhalni sistem ‘vrednosti,’ kako na porodicnom, tako I na drugom planu- zapravo, preliveno svuda u drustvenom zivotu decenijama i vekovima unazad. Ta ‘nasa’ emotivnost, nazalost, kreira i alibi upravo onih ‘preostalih’ 90% posto, koji u starom dobrom ‘lucidnom’ maniru, odmahuju glavom na sve nas, uz patronizirajuce gestove i reci tipa: “ gle’ njih, uspaljenih radikalnih levicara I vecito tmurnih kriticara svega i svaceg’…pa onda bujica, tj. lavina drugih epiteta,…to g’dine ne komunicira sa energijom promena koja moraju biti politicki nivelisane, artikulisane i oformljene na jednom pre svega institucijalno-prihvatljivom nivou. Pre svega- ideoloski i politicki, sa ciljem formiranja jedne moderne pravne drzave.
Eto tome se ja jos nadam, iako me licno (i porodicno) odavno vise ne dotice ne nekom svakodnevnom, zivotnom planu. Mogu samo misliti kako je Vama.
Hvala vam jos jednom.
Milan Milosevic.
Gospodine Miloševiću
Uživao sam u svakoj rečenici koju ste napisali. Ovo je pravi smisao bloga kao mesta gde će se jedna tema moći sagledati iz više perspektiva kako bi se dobio širi i jasniji uvid. Ovim je i moj tekst dobio na kvalitetu i zbog toga sam Vam zahvalan. Imam na blogu rubriku “gost bloger” i ako se slažete mogao bi ovaj poslednji komentar objaviti kao poseban autorski tekst. I još nešto da dodam za kraj. Ni ja ne živim u Srbiji već 16 godina već u Pragu. Ovde imam familiju a Srbiji imam roditelje, brata i njegovu familiju. Naravno imam tamo i mnogo rodbine i prijatelja. Ovo naglašavam samo da stvari budu stavljene na svoje mesto. Javite mi ako odlučite da postavim vaš tekst kao poseban blog post,biće mi zadovoljstvo da to učinim.
Sa poštovanjem
Slobodan Vladuša
G’dine Vladusa,
Naravno, mozete koristiti moju repliku i unapred vam hvala na tome! Takodje, drago mi je da se javljamo jedan drugome iz slicnih perspektiva- dakle, spolja 🙂
To onda, u velikoj meri objasnjava i Vas pogled na politicke aktuelnosti, i jako mi je drago, moram Vam to reci, da vidim da ima jos dragih ljudi, kojima je stalo do svega ovoga u srbiji. Mislim da je svakome ko cita nasu polemiku, zapravo jasno da smo i pored razlicitih misljenja, zapravo, na zajednickoj ideoloskoj ravni oko fundamentalnih vrednosti koje nam znace, gde god da smo.
Iskreno hvala.
Milan.
Gospodine Milosevicu,
Prvo, ja ne vidim nista lose u vrlo doziranoj emotivnosti teksta ‘Gradjanska mantija’. Mogu da primetim odlucnost u ponavljanju ‘ne, gospodjo Pesic’ i (cak) vrlo suzdrzan odgovor na uvredu iz njenog teksta (crnomantijasi!) koji je glasio prosto ‘nemam mantiju’. Ipak, ne vidim nista licno niti nerazumno u samoj argumentaciji u tekstu.
Drugo, mislim da je ‘esktremna Pescanikova Srbija’ prosla test pragmaticnosti kada je prihvatila cinjenicu da Ivica Dacic figurira u politickom zivotu Srbije, napreduje, odlucuje, ukratko, resava probleme koje je sam stvarao sa svojim pokojnim vodjom.
Zatim, zaista ne razumem kako ste u svom tekstu objavljenom na ovom blogu, zakljucili da su ‘beli listici’ duzni da daju bilo kakvu podrsku sadasnjoj vladi. Da su beli listici hteli da se ‘izdignu’ iznad sprege vlasti i kriminala koja nas urnise, ne bi bili beli listici. Zasto bi podrzavali bilo koga za koga nisu nikad ni glasali, ako se vode istim principom kojim su se vodili i ranije zaboga?
Ja sam zaista mislila da je nekom ko sve gleda sa strane i sa manje sveprisutnog ocaja, i tuzno i smesno kada gleda kako se neumereno tapse po ramenu neko ko je samo konstatovao ocigledno, npr. da ne moze sa ustavom pod miskom na Kosovo? A tapsu ga razni, pa i intelektualna, gradjaska Srbija. Pa bilo bi malo mnogo da ga smatramo i vizionarom zbog takve konstatacije!
Nije samozadovoljstvo, nego racionalna procena, da Dacic ne vodi sopstvenu politiku prema Kosovu. Sve i da je lud ili zaista zaposednut duhom De Gola, nije u prilici to da radi.
Znaci i gospodja Pesic i vi hocete da kazete da treba da pogledamo iza brda i poverujemo da ce neko koga drzi u saci ovaj ili onaj, i koga mozes da diskreditujes za dva dana, uspesno da vodi jedan tezak politicki proces dogovora sa Kosovom? Plus, to je neko ko u svom politickom zivotu nije principijelno izveo apsolutno nista, zar ne?
I sad je Bob u svom tekstu nerazuman?!!! Stavrno, ali stvarno???