Pijana država
To što nisam pio u vojsci sam uzimao kao vid protesta mog tela protiv društveno-političke situacije u državi. Naše telo je golemi um govorio je Niče. Neprestana opijanja nakon vojske sam uzimao kao isti protest samo sa dugačijim sredstvima. Ako je telo golemi um onda je moj um bio vrlo žedan.
Već sam rekao da sam ostavio grad sa jednom stvarnošću a zatekao ga sa drugom. Novi Sad se pretvorio u grad besnih nacionalista, ljudi u uniformi, dilera deviza, nervoznih dvonožaca, crnih slutnji, odsustva bilo kakve empatije, pucnjava u kafanama, bombi kašikara, prerećih pesama, turbo folka, mafijaša, obesnih političara, ljudi u kokardama i šubarama i sličnih fanatika. Naravno čast malobrojnim i nevidljivim izuzecima. Bilo je kao da su me iz vojske poslali u drugu vojsku. Uniformisanost na drugi način.
Vratio sam se na fakultet jer mi ništa drugo nije padalo na pamet. Već posle nedelju dana sam, umesto na predavanjima, počeo da provodim vreme u studenskom kulturnom centru Mašinac i pijem pivo. Bio je to običan podrum gde je pivo bilo jeftino. Ubrzo se tamo stvorilo stalno društvo sa kojima sam raspravljao o politici i velikom diktatoru. Bili su to dani entuzijazma i beskorisnosti.
Nakon nekog vremena sam prestao da studiram i potpuno se posvetio studnetskom kulturnom centru, odnosno pivu u njemu. Preko dana bi sedeo u Mašincu nakon čega bi odlazio kući da kratko odspavam i spremim se za veče i susret sa prijateljima koji su manje više živeli na isti način. Ova rutina je bila prekidana samo kada bi preko studetskog servisa našao neki posao da zaradim tek toliko da imam za izlaske. Odlazio sam na sve anti-režimske demonstracije koje su se završavale pijankama. Živeo sam sa roditeljima koji su bili ponosni što im sin studira i verovali su u to bez ikakve sumnje. Ako su mogli da poveruju da nemamo ništa sa okolnim ratovima, da nas ceo svet mrzi i da smo nebeski narod zašto onda ne bi poverovali da sam ja uzoran student?
Nekoliko puta mi je otac sredio da radim u nekim firmama preko svojih prijatelja, na po dve-tri nedelje. Reč je bila uglavnom o čišćenju pogona fabrika nakon remonta. Tih dana sam imao dovoljno vremena da posmatram jedan poseban fenomen koji se zove alkoholizam na radnom mestu a neka zapažanja ću vam ovde napisati.
Radni dan prosečnog radnka fabrike je počinjao u šest sati. Prvo je morao da prođe kroz portinicu i podmiti portira sa čokanjčetom vinjaka kao mu ovaj ne bi pretresao torbu i našao flašu od litre istog pića. Svako odeljenje firme je imalo svoj zajednički prostor u kome se nalazio televizor za praćenje sportskih događaja, skupštinskih prenosa, gledanje filmova sa video rekordera, slušanje turbo-folk posela i slične kulturno-prosvetne manifestacije. Ispred televizora je bio ogromni sto i stolice. Osnovna namena stola je bila održavanje jutarnjih sastanaka i organuzaciju rada tog dana ali sam vrlo brzo shvatio da je nejgova namena da drži šoljice za kafu iz kojih se pio vinjak.
U prostoriji je obavezno bio šporet i celokupna oprema za kuhinju koja je podmirivala potrebe svih prisutnih. Naš prosečni radnik je stizao na posao i stavljao na sto vinjak dok je drugi porsečni radnik već pekao kajganu za doručak i pripremao se da pristavi ručak. Obično je su se kuvali riblja čorba, paprilkaš, pasulj ili već nešto slično. Treći prosečni radnik je donosio domaći hleb i salatu za ručak a ostali vino ili pivo za istu svrhu. Od šest do deset bi se praznile flaše vinjaka i bistrila politička situacija. Nakon toga su svi odlazili na sat vremena na obilazak firme gde su usput mazali svoje ruke i lica kolomastima u slučaju a se pojavi neka kontrola. Jednom sam prisustvovao tom događaju kada su svi u momentu kada je stigla kontrola poskakali za jedinom kantom kolomasti i skoro se potukli ko će pre da se namaže. Srećom svi su se na vreme namazali i kada ih je kontrolor video onako zamašćene i pomislio je da rade. Kada bi ih neko iz kontrole upitao kako su i šta rade usledio bi odgovor da imaju mnogo posla i prešli bi rukom preko čela brišući fiktivni znoj.
Nakon sat vremena šetnje po pogonu vraćali su se umazani da se okrepe vinjakom i pogledaju neki film a utom bi i stigao ručak. Uz ručak bi bio zalivan pivom i špricerima. Nakon ručka oko podne bilo je vreme za još jednu šetnju pogonom i neprimetan odlazak kući. Ovog puta nije bilo potrebe za podmićivanjem portira jer su već bili toliko pijani da nisu videli ništa. Radno mesto nije bilo ništa drugo do obična kafana u kojoj ste dobijali pare za to što dolazite.
Gledao sam mnoge mlade ljude mojih godina koji su počinjali da rade na ovakvim mestima gde bi za godinu-dve dana upali u to blato i postajli alkoholičari. Okolina u kojoj su svakodnevno provodili dobar deo dana je tolerisala i pospešivala alkoholizam i pravo je čudo da je neko uopšte uspeo da izbegne. Svi su se hvalili svojim porodicama, ženom i decom ali priča druga strane, koja je patila, nikada se nije čula. To je ujedno i opis stanja države u kojoj su živeli.
Nakon godinu dana “studiranja” rekao sam roditeljima da prekidam sa tim i da tražim posao. Silno su se začudili ovome kao jedan mlad čovek koji je odlsužio vojsku u postao uzoran student sada odjedamput želi da radi. Rekao sam im da sam bio najgori vojnik u vojnoj istoriji, da nisam nikada bio uzroran student, da uglavnom provodim vreme pijući pivo jer ne znam šta drugo da radim, da je naša država izvršila brutalnu agresiju na susede, da nismo nebeski narod, da su firme kafane, da ne postoji svetska zavera protiv nas, da njihov novac odlazi na ratne zločine, da je država pijana i da žive u diktaturi. Nisu u ništa od ovoga poverovali jer najlakše je nepoverovati u očigledne stvari.
U to vreme alkohol mi nije smetao u obavljanju bilo kakvih obaveza jer ih nisam imao. Nisam imao stalnu vezu i nisam imao posao osim povremeno, roditelji nisu ništa primećivali sve dok im sam nisam rekao ali i onda su odlučili da nepoveruju i pripišu to mladalčkom hiru. Svako je bio bećar u mladosti.
Ukoro sam našao posao i počeo da radim. Moje radno mesto je imalo mnogo vezano sa alkoholom. Zapravo nije postojao posao sa više veza sa akoholom i alkoholizmom. Šta se sve tamo dešavalo će biti predmet sledećeg teksta.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno