Kasarna na bregu
Vreme je za vojničko–alkoholne priče koje niko, pa ni ja, ne voli ali iz nekog razloga one se neprestano govore. U stvari nekada sam pričao ali vrlo brzo sam prestao jer nemaju nikakvog smisla kao ni sam vojni rok. Ako mislite da sam se u vojsci opijao grdno se varate jer to je period kada sam najmanje pio u životu. Predah u usponu na alkohlni breg. Suludo mesto da se napravi predah, zar ne?
Da bi se otišlo u vojsku prvo mora da se napravi ispraćaj u vojsku a znamo da je to jedna od specijalnih prilika kada alkohol nije opcionalan. Zagonetna je i činjenica što se nešto tako u opšte slavi. Napravio sam tada sudbonosnu grešku i nisam iskoristio studije za odlaganje vojske već sam hteo da tu obavezu što pre imam iza sebe. Proslavio sam sa prijateljima, koji su takođe išli u vojsku, taj famozni ispraćaj a čak sam se pojavio i na ispraćaju koji su organizovali moji roditelji malo pod pretnjama od oca, malo pod emocionalnim ucenama majke a najviše zato što su mi platili da se pojavim. Imao sam svoju cenu kao i svaki čovek.
Obe alkoholne orgije su su uspešno završne samo što su mi roditelji kada su, posle nekog vremena videli koliko sam pijan, platili da odem sa svog ispraćaja i, ako se ne varam, pokušali su da maskiraju mlađeg brata u mene kako bi sve bilo regularno. Možda je i svemu doprinela i mala antropološka rasprava sa roditeljima u kojoj sam tvrdio da se je deo srpske tradicije da gosti celivaju regruta i daju mu ogromne sume novca ali oni su tvrdili suprotno. Kada sam zatražio da sedim na višem mestu od ostalih, bio sam isplaćen i zamoljen da odem. Ni moje otvaranje klađenja na temu za koliko će me dana izbaciti iz vojske nije doprinelo mojoj popularnosti kod prisutnih. Na odlasku sam pokušao da ucenim oca sa pretnjom da ću svim gostima reći istinu da sam regrutovan kao kuvar a ne kao artiljerac.
Šest meseci pred odlazak u vojsku nisam ništa radio osim što sam danju spavao a noću gluvario i pio sa prijateljima. Te godine sam odradio i tri meseca preko studentskog servisa a u to vreme su se mogle zaraditi vrlo dobre pare. Kada dodam i pare koje sam dobio od roditelja, u celom cirkusu oko ispraćaja, dobije se pozamašna suma koja miriše na prizemni hedonizmom. Imao sam sredstva i cilj da se napijem pa sam tako i živeo do polaska u vojsku. Ako me upitate zašto sam to činio neću moći da vam dam nikakav odgovor. Da li zbog znanja da ću godinu dana biti u nekoj vrsti zatvora, da li zbog rata koji se približavao, samo čist mladalački nihilizam ili več nešto drugo, ne znam. Ništa mi drugo nije padalo na pamet.
Otišao sam u JNA i za godinu i dva meseca promenio nekoliko država, vojnih značaka koje su se nosile na kapi. Bio sam poslednja generacija koja je nosila čoju koja je inače bila jedan od razloga zašto većina ljudi počne da pije u vojsci. Ali ovde nije reč o vojničkoj uniformi već o alkoholu kojeg nema jer sam za ceo vojni rok popio par piva i što je bilo najčudnije ni jedna flaša mi nije prijala.
Rešio sam da se borim protiv ovog problema. Prvo sam širio dezinformacije, sa ciljem da podrivam vojnu spremnost JNA, kako je to formulisao moj desetar, da su nam dali neke inekcije koje alkohol čine neukusnim ali cela teorija je pala u vodu sa činjenicom da je većina pila zverski. Tražio sam da me pregleda vojni lekar ali sam glatko odbijen uz opasku da mogu jedino da se javim da mi doktori previju mozak. Ne dugo zatim sam pao u paranoju da je u pitanju neka nepoznata bolest. Odlazio sam u svakodnevno u vojničku biblioteku i prelistavao knjige iz medicine u nadi da ću naći lek ali sve je bilo uzalud. Uglavnom su to bile knjige o previjanju junačkih i drugih rana ali o mom problemu nije bilo ni reči. Pokušao sam a raznim vrstama pića ali uvek je bilo bljutavo i neprijatno. Kontrolisao sam svoj jezik svakog jutra detaljno tražeći greške u receptorima ukusa ali nisam nalazio ništa neobično. Hrana mi je i dalje prijala a čak i voda. Kada sam shvatio da i sokovi imaju lep ukus pao sam u depresiju.
Nakon tri meseca dobio sam prekomandu na more. Crna Gora. Baš dobro pomislio sam, morska voda, morski vazduh i promena klime moraju uticati na moju bolest pozitivno ali opet sam se prevario. Tražio sam od komandanta da me pusti da odem u Igalo i tamo se uvaljam u lekovito blato ne bi li konačno počeo konzumirati alkohol. Odbijen sam kao i prvi put sa rečima da ako želim otići kod psihijatra, niko neće imati ništa protiv.
U međuvremenu je počeo rat u Hrvatskoj a zatim i u Bosni i Hercegovini. Rat je grozna stvar, razmišljao sam tada, ali je i stres pod kojim svi pogube živce i počnu grandiozno da piju. Bio sam zabrinut zbog cele situacije, uplašen i sjeban glupostima na svakom koraku oko sebe ali alkohol mi je i dalje bio ne podnošljiv. Gledao sam ljude oko sebe koji su danonoćno pili i uživali u tome.
Dobio sam jednom pet dana nagradnog odsustva jer se jedini nisam napio za dan kasarne i došao u rodni grad da pokušam zalečiti rane ali ni to nije pomoglo. Otac me je prvi pit ponudio pićem jer valjda kada sam konačno postao vojnik imao sam dozvolu da se bacim na alkoholni put. Stalno mi je pričao o svojim doživljajima u vojsci i kako su pili. Nekakva grozna kombinacija pivo i napolitanke. Zatim su počele da dolaze i komšije sa istim pričama. Sve je to uticalo na moju odluku da se vratim u kasarnu dva dana pre vremena uz izgovor da se pokvario top a samo ja znam da ga popravim.
Po povratku u kasarnu svi su me gledali u čudu a kako za ovakav slučaj nije postojalo pravilo službe stavili su me u pritvor dok se stvar sa stanovišta vojne doktrine nekako ne reši. Još se niko nikada nije vratio ranije sa odsustva. Ni u pritvoru nisam dobio želju za alkoholom. Dolazili su predlozi da mi daju novi identitet i presele me u drugu kasarnu, do toga mi zabrane ulazak u istu. Bilo je tu i starijih osamdesetogodišnjih oficira koji su bili re-aktivirani jer je veliki broj redovnih oficira otišao u svoje matične zemlje protiv kojih smo inkognito ratovali. Ti stariji oficiri su tražili da se kaznim kao i svaki podrivač SFRJ i tekovina narodno oslobodilačke borbe. Neki su išli dotle da su su sumnjali u da sam staljinista i infobiroovac kome je mesto na Golom otoku.
Stigao je čak i komandant vojne oblasti koji je neprestano urlao da društveno-politička situacija zahteva hitno rešenje posebno sada kada preventivno napadamo Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, kako bi sprečili njihove buduće napade. Pojavili su se i novi patriotski nastrojeni oficiri i pokušali da me dovedu u vezu sa Vukom Draškovićem, Franjom Tuđmanom ili bar sa Simom Gajinim koji im je bio sumnjiv jer se predstavljao kao veliki Srbin a bio je nizak a prezime mu nije završavalo na “ïć”. Ni moje prezime se ne završava na “ïć” ali u celoj gunguli moj komandant je umesto moje vojne knjižice slučajno dao bezbednjacima knjižicu nekog M. Petrovića iz Crne Reke, mog zatvorskog cimera, koji je istog dana izbačen iz kasarne i odvezen kući pod pretnjom da nikome nikada ne sme da priča da je bio u vojsci. Meni je pripala kazna koju je trebao dobiti Marko zbog pijanstva što me je silno oneraspoložilo ali ni tada nisam počeo da pijem. Nesretni M. verovatno nikada više nije okusio ni kap alkohola u strahu da se ne pojavi helikopter sa ljudima koji nose čarape na glavama i odvede ga negde u nepoznatom pravcu. Nakon ovoga prestao sam da se trudim i zavukao se u magacin čekajući da sve prođe.
Kada je sve prošlo vratio sam se u svoj grad koji više nisam mogao da prepoznam. Stvarnost koju sam ostavio bila je sasvim drugačija od one koju sam zatekao. Uskoro sam počeo piti ne bi li se otreznio od sveta oko mene. Ali to je priča za neki drugi post.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno