Rakija i zastave
Želeo sam izbeći politiku u pisanju ovih zapisa ali sam na kraju shvatio da je to nemoguće jer je dobar deo uspona po alkoholnom bregu bio isprepletan sa društveno-političkim dešavanjima devedesetih godina. Pijanstvo sopstvenom nacijom često je bilo praćeno i alkoholnim pijanstvom od shvatanja da je alkohol deo srpske istorije i tradicije, preko alkohola kao neophodnog rekvizita na svim okuplljanjima građana do alkoholizma kao deo posledica opijenosti nacijom odnosno alkohol kao deo nacionalnog fenomena. Pokušaću u nekoliko narednih postova da opišem te čvorove gde su se ova dva pijanstva prepletala.
Politika je u moj život ušla još dok sam bio u srednjoj školi preko čuvene osme sednice. Tada sam imao 15-16 godina. Bio sam običan srednjoškolac koji je pio po jedno pivo na velikom odmoru sa četvrt hleba i paštetom a subotom izlazio u grad sa manje više jednim ciljem da se napije i što više bude kao Henk Bukowski. Obično bi seli negde u neku od jeftinijih kafana i popili po nekoliko piva a zatim bi otišli u prodavnicu gde bi kupili po nekoliko flaša sa kojima bi otišli u park ili u ulaz neke zgrade gde bi pili i pričali do jutra. Onaj ko je imao devojku bio bi sa njom do ponoći kada bi je otpratio kući i onda bi neizbežno dolazio u park gde bi dočekivali nedeljno jutro. O, da devojke su tada bile pepeljuge koje su morale do ponoći da se vrate kući verovali ili ne. Od sedam do deset bi svi bili u istoj kafani ili kafiću (nikada nisam voleo ovaj naziv), posle deset sledio je odlazak sa devojkom već negde i nakon što bi je otpratio kući odlazio bi nešto malo posle ponoći u park. Toliko o kodovima ravnopravnosti polova u to vreme.
Kako smo dočekivali izlazak sunca bilo je dovoljno vremena da se napijemo i do jutra otreznimo a onda sporim korakom kroz centar grada dovučemo do svojih domova. Negde između tih jutara ušunjala se i politika. Često smo u parku noću nemušto pokušavali da komentarišemo političke događaje ali bilo je to samo automatsko ponavljanje onoga što smo čuli u medijima ili od starijih. Iz tog perioda je i nastala ova kratka priča – Hermetična priča – koja baca više svetla na ovo o čemu govorim.
Ono što je interesantno iz tog perioda je činjenica da smo još uvek krili od roditelja da pijemo. Naravno, oni su to znali ali ta tema se prosto nije nikada pokretala. Proverio sam ovo i kod ostalih prijatelja i svuda je bilo isto. Roditelji su se pravili da ništa ne znaju a mi smo se pravili da nikada ne pijemo. Sklad i harmonija poverenja i razumevanja. Ponekad bi mi obratili pažnju na nekog od mojih prijatelja da ne bi trebao sa njim da se družim jer on pije i puši a ja nisam takav. Isti taj prijatelj bi dobio upozorenje od svojih roditelja da ne bi trebao da se druži sa mnom iz istih razloga. Ovo je samo još više učvršćivalo prijateljstva.
Vratimo se politici. Politika ili nacionalizam što je u principu u to vreme bilo isto bilo je nešto što je stizalo do nas putem medija. Prvi put sam je osetio direktno na svojoj koži u vreme jogurt revolucije. Jesen 1988 je bila pretrpana političkim događanjima koji su se poput lavine spuštale na naše glave. Država se raspadala a sa svih strana su stigzale razne protivrečne informacije tako da se svako priklanjao onim koje su govorile da je njegova nacija u pravu. Takvu informaciju je bilo najlakše shvatiti a osim toga veličala je primaoca kao pripadnika nacije koja je velika i još je u pravu.
Čekao sam da školsko zvono označi kraj časa i početak velikog odmora kako bi otišao na svoje pivo. U tom momentu začuli buku u školskom dvorištu. Gomila ljudi sa zastavama i drvenim čuturama rakije je dovikivala da izađemo napolje i sa njima krenemo u centar da porušimo autonomaše. Nisam u to vreme znao niti me je zanimalo ko su autonomaši i ko su ovi napolju niti ko šta tu hoće. Direktor škole je izašao sa nekoliko profesora u dvorište gde su se dogovorili sa demonstrantima da krenemo sa njima u centar grada. Svi smo sišli dole i krenuli prema centru gde su nam usput nudili da popijemo iz drečavo šarenih čutura sa obaveznim “ma znamo mi da vi svi pijete“. Rakije i zastave svuda oko nas. Kako nismo imali nikakvo zanimanje za sva ta dešavanja polako smo se rasipali a koliko me sećanje služi uglavnom smo svi smo mnogo pre centra nestali u svojim pravcima. Otišao sam sa nekoliko prijatelja na svoju paštetu i pivo ne shvatajući šta se to oko mene dešava ali zadovoljan jer sam imao ceo slobodan dan ispred sebe.
U svim kasnijim sličnim okupljanjima u kojima sam bio, od devetog marta do studnetskih demonstracija, uvek su kružile flaše sa neizbežnom rakijom koja se potezala bez pitnja šta je unutra. Demonstracije su postale jedna od specijalnih prilika kada se moralo piti. Gledao sam na to kao međusobno povezivanje okupljenih preko alkoholne tečnosti i hrabrenje pred veliki događaj. Svako okupljanje pred demonstracije je počinjalo u kafani gde bi popili par pića a zatim se pridružili ostalim demonstrantima u kafani na otvorenom.
Na demonstacije devetog marta 1991 sam otišao krijući sa još dva prijatellja i desetak konzervi piva u rancu za usput. Vratili smo se kasno noću umorni i sa osećajem da smo bili deo nečeg velikog i značajnog. U ponedeljak u školi sam se osećao kao heroj dok su me ostali ispitivali za detalje koje sam preuveličavao i menjao sa svakom novom pričom. Otišao sam na veliki odmor po svoje pivo i nisam se vratio na ostale časove jer ja sam bio heroj opijen opasnom mešavinom sopstvene veličine, alkohola i politike. Sve to nije sprečilo profesore da mi daju jedinicu iz svakog predmeta na kome nisam bio prisutan. Heroji su uvek neshvaćeni. To što sam se osećao tako moglo je da šteti samo meni ali tako se osećala cela država odnosno celokupno političko vođstvo ali niko nije bio da im da jedan iz vladanja, čak šta više dobijali su ovacije i štetili svima osim sebi.
Od čoveka, koji je bio zadovoljan sa sedenjem u parku i ispijanjem piva, pretvorio sam se u zagriženog tumača politike uvek spremnog na raspravu. Priče o politici, o partijama, o velikom diktatoru su bile jače od alkohola. Osećanje da pripadam nekom prelomnom vremenu gde će se izgraditi neka nova stvarnost i budućnost su bili poput droge. Nažalost ubrzo je postalo jasno da je u sve to samo jedan grozni snaf-porno film gde oduševljenju nije bilo mesta već samo jedno konstantno razočaranje u kome je alkohol lako našao svoje mesto lažnog utešitelja.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno