U Prag sam stigao kasno noću. Sutradan nakon buđenja sam otišao na pivo. Posle nekoliko meseci prijatelj mi je rekao da sam na vikendici bio u groznom stanju i da mu je drago što sam se iz svega izvukao. Negirao sam sve prebacujući njegovoj pogrešnoj proceni cele situacije. Rekao sam da sam se tamo osećao dobro i da je to samo bila prolazna faza u samoispitivanju jer mi je trebalo malo da se opustim i odmorim. Nije želeo da se dalje raspravlja. Nisam ništa sakrivao niti glumio već sam zaista na tu epizodu gledao kao na nevini događaj. Kada se prelazi granica i da li je u opšte vidljiva?
Mesec dana sam se odmarao šetajući Pragom sve dok nisam počeo raditi. Na novom poslu sam upoznao gomilu ljudi a jedan od njih mi je ubrzo postao prijatelj. Svakog dana smo nakon posla išli na pivo gde se uglavnom dolazilo isto društvo. Priče o svemu i svačemu uz pivo a ponekad i do kasno u noć. Nazvaću ovde tog prijatelja K. Prag, Kafka i K.
K. je uvek prvi odlazio iz pivnice jer je voleo da pešači do mesta gde je živeo sa još jednim kolegom iz firme. Tri četiri piva a onda bi smotao cigaretu za usput i krenuo. Dani su postali rutinski ali nikada jednolični. Uvek je bilo novih priča i događaja a K. je uvek odlazio prvi.
Nekoliko meseci posle toga je počelo ogovaranje po firmi da K. mnogo pije i da pije i za vreme radnog vremena. Ogovaranje ne spada u ispravan pristup problemu ali iskustveno znam da je prvo čega se okolina seti. Dobro, može se reći da je ogovaranje jedan od načina da se primeti i ukaže na nešto ali šaputanje po hodnicima i pauzama za ručak ne podnosim. Mislio sam da je sve to laž dokone okoline. Moja odluka da ne poverujem svemu tome se može smatrati da sam rešio da se pravim lud. I zaista, kako se postaviti u tom momentu? Imali smo kurs prve pomoći i znam kako da pomognem čoveku kada je povređen ili da obavim reanimaciju. Imali smo i kurs šta činiti u slučaju elementarnih nepogoda ali kurs o tome kako pomoći nekome ko, kako se to već kaže, ima problem sa alkoholom nije postojao. U stvari takav problem se poslovično skriva i šapuće tu i tamo. Alkohol je društveno prihvatljiv i stoga se alkoholičar posmatra kao više kao nekakva propalica a ne kao čovek kome je potrebna pomoć. Često sam čuo da se, na primer, izraz lečeni alkoholičar ili alkoholičar jednako tretira kao povratnik sa dugogodišnje robije.
Rešio sam problem tako što sam sam sebe ubedio da ne postoji i gurnuo ga u stranu kao vernik pitanje smrti. Ono čega nema ne može biti problem. K. je odlazio često na cigaret pauze van firme što je poslužilo za ogovaranje da ide u prvu kafanu gde sa nogu popije neko žestoko piće. Radio je svoj posao normalno kao i uvek i nisam znao odakle dolaze sve te priče. Neko je nešto primetio, osetio njegov dah, promenu u ponašanju i slične stvari. Sve je počelo i završavalo se ogovaranjima.
Prošlo je godinu dana i dalje smo išli posle posla na pivo gde bi K. odlazio po navici pre svih. Ogovaranja nisu prestajala ali niko nije činio ništa po tom pitanju. Okolina mu je već odavno ustanovila dijagnozu i gotovo za sve je bio alkoholičar. Sve to je moralo doći do njega ali nije to pokazivao. Nekoliko puta sam hteo da sa njim o tome pričam ali sam uvek odustajao bojeći se da će se naljutiti.
K. je uvek je bio besprekorno obučen a možda čak i previše. Uredan, obrijan, namirisan, opeglan i nikada nije kasnio na posao. Nisam mogao videti niti jedan znak da može biti nešto približno onoj prestavi o alkoholičaru koju sam imao u glavi. Kako znati da je neko alkoholičar? Svi smo pili gotovo svaki dan i K. se nije izdvajao ni po jednoj stvari od ostalih. Ogovaranja su vremenom prestala da bi se i tu i tamo bi se pojavila ali samo na kratko.
Sve se desilo posle dve godine kada se njegov cimer preselio u drugi stan. Otišao sam nakon posla da mu pomognem prilikom selidbe. Radili smo na pakovanju stvari sve dok nas iz sobe, kojoj je živeo K., nije prekinulo buncanje praćeno čudnim zvucima. Mislili smo da nije u stanu jer i pored sve buke nije se niti jednom pojavio. Sve je bilo prilično tiho i kao da dolazi iz usta nekoga ko govori poslednjim atomima snage i to nas je uznemirilo. Ušli smo u sobu i zatekli K.-a gde leži u svom besprekornom odelu na krevetu u maše rukama gledajući prema plafonu. Kada smo prišli na usnama mu se pojavio osmeh ali po onome što je pričao bilo je jasno da nas nije prepoznao. Bio je strahovito mršav i u tom momentu mi se činio kao da je sav od tankog papira koji bi i najfiniji dodir mogao pretvoriti u prah. Osetio sam se isto kao kada sam dete prvi put video oca pijanog. Uplašio sam se da mogu izgubiti prijatelja i da ovaj čovek koga upravo gledam nije u potpunosti onaj koga poznajem. Od siline iznenađenja samo sam stajao pored kreveta ne znajući šta da učinim. Njegov cimer je upalio svetlo. Osvrnuo sam se po sobi i tek tada sam video da je u potpunom neredu i haosu. Debeli slojevi prašine, stvari razbacane svuda po sobi, ostaci ubuđale hrane u desetini papirnih tanjira, gomila praznih flaša naguranih ispod kreveta kao da su na brzinu posakrivane, spuštene roletne i paučina . Cela soba je odudarala od njegove već poslovične urednosti. U tom mometu sam shvatio koliko se bola krije ispod te njegove uredne spoljašnosti i da izgled sobe više predstavlja njegovo unutrašnje stanje.
Nakon pet dana K. se sam prijavio na lečenje odakle se vratio nakon tri meseca i nastavio sa oporavkom. Danas živi u Australiji i ne pije.
Često sam pričao sa K nakon toga. Prvi dan mi je objasnio da ne moram pred njim piti sok jer to bi bilo takođe samo nastavak mog pretvaranja u vezi alkoholizma. Proveo je tri meseca u klinici, koja je bila više škola gde su zapravo učili šta je to alkohilizam. Okolina je možda dobro dijagnostikovala njegovo stanje ali se odlučila za pogrešan pristup i odnos. Ako uzmemo da postoji genetska predodređenost da će neko biti sklon alkoholu to još uvek ne mora značiti da će on to i postati. Moraju se još neke stvari složiti.
Društvo toleriše alkohol jer ga ne smatra za nešto od čega čovek može biti zavistan i samim tim smatra da svako može imati kontrolu nad tim. Kada se dogodi na neko postane zavistan od alkohola i dalje se neće smatrati za bolesnog, kao u slučaju droge, jer svi mi, manje ili više, pijemo pa bi se morali proglasiti za bolesnike. Zato je najčešće alkoholičar u očima okoline propalica i otuda nedostatak emaptije. Iza mog odbijana da poverujem da K. ima problem se krilo isto a ne nekakva odbojnost prema tračevima a pogotovo ne prijateljstvo prema njemu. Možda bi mogao uzeti kao opravdanje i sve ono što sam napisao o ovoj temi u prethodnim postovima ili da nikada nismo obučavani šta činiti u takvim situacijama sve to neće opravdati moje držanje.
Sećam se da smo u srednjoj školi imali posete iz bolnica koje su nam držali predvanja o uživanjima droge i svim posledicama. Puštali su nam dokumentarne filmove sa ispovestima narkomana. Probijeni su mnogi tabui u vezi droga i otvoreno se razgovaralo o svim apsektima. U srednjoj školi smo imali upoznavanje sa svim sredstvima za kontracepciju i preventivama kod polnih bolesti. I taj tabu je bio glatko probijen ali tabu alkoholizma nije bio ni dodirnut.
Nakon pola godine K. se vratio na posao ali su ga uglavnom posmatrali kao ludaka pred kojim ne sme da se pomene reč alkohol jer će istog momenta početi da pije. On je bio vrlo otvoren po pitanju svog alkoholizma i često nam je do detalja prilčao o lečenju i o samoj istoriji ove zavisnosti. Svu tu teoriju je neiscrpno potkrepljivao primerima svog ponašanaj pre lečenja. Možda je i to bio deo oporavka ili traženja podrške od okoline. Gomila lažnih pogleda, nepristojno sažaljevanje i lažni usiljeni osmesi su učinili da spakuje stvari i ode u Australiju.
Kada sam pitao K.-a zašto je pio i da li zna kako je sve počelo, očekivao sam nekakav grandiozno-filozofski odgovor ali samo je jednostavno rekao da ga je alkohol opuštao. Ništa više. Opuštao ga je od raznoraznih stresova i manjih ili većih problema. I ovo je odgovor koji me je uplašio jer je to bio i moj odgovor zašto pijem. Dodao je na kraju da ni u jednom momentu, za tih tri-četiri godine, nje pomislio da ima problem.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno