Podrum pića na bregu
Država je postala pijana sa svim simtomima nacionalnog alkoholizma. Trebalo joj je sve više života. Što ih je više uništavala bivala je sve gladnija. Njeni građani su postali zavisni od nje a mnogi i od alkohola. Sankcije su bile uvedene, para je bilo sve manje pa se veliki deo ljudi sa kafanskih stolica preselio na gajbe ispred prodavnica gde je alkohol bio mnogo jeftiniji. Plastična gajba i savijeni karton preko, a cela država kafana.
Prodavnice i samoposluge su tih dana dobijale višak značenja. Nisu bile ni kafane ni prodavnice već nešto više. Ubrzo su počele da prodaju alkoholna pića na čašice sedačima na gajbi po mnogo manjim cenama od onih u kafanama. Gde se pilo moralo je i da se zamezi pa su prodavnice bile spremen i na to. Bilo je i platičnih čaša za ljubitelje špricera da bi lakše mešali sodu i vodu. Toalet je bio svuda dokle dopire pogled a na nekoliko spojenih gajbi moglo je i da se odspava.
Životno vreme su preuzele prodavnice a kafane su se napunile turbo folkom i mafijašima od kojih je trebalo pobeći.
I sam sam se sa svojim društvom preselio ispred jedne od takvih prodavnica. Jedan od prizora može se naći ovde – Hermetična priča– u drugom delu priče. Kako sam imao posao mogao sam si priuštiti kafanu ali većina mojih prijatelja nije radila a uostalom moglo je više da se popije za iste pare. Umalo da zaboravim na svoje prvo radno mesto. Zaposlio sam se preko prijatelja u nečemu što se zvalo “Podrum pića“ gde su se prodavala alkoholna i bez alkoholna pića.
Podrum je zaista bio podrum jedne od starijih kuća u Kisačkoj ulici. Prodavao sam pića i premeštao gajbe sa istim. Nije to bio težak posao a radio sam po šest sati na dan. Dolazili su mnogi vlasnici kafana ovde da se snadbevaju, oni koji su živeli u blizini i ljudi iz obližnjih firmi koji su svraćali na “jedno s nogu”. Oni koji su živeli u blizini nisu samo dolazili već su ovde provodili dane uz lozu i pivo. Loza se prodavala po malim cenama a u podrumu i oko njega uvek je nekog bilo.
Radio sam tu tri godine i upoznao bezbroj ljudi i naslušao se gomile priča. Nekoliko od njih mi je ostalo u sećanju a najviše čika Milan zvani Kum. Čika Milan je bio iz Čuruga a još kao dete se doselio u Novi Sad. Govorio je jednim lepim bačvanskim akcentom koji je već tada više počeo pripadati prošlosti. Živeo je u dvorišnom stanu sa svojom suprugom, na istom broju gde je nekada živela Mileva Anštajn. Nisu imali dece samo jednog psa, pekinezera. Čika Milan je završio optičarski zanat koji je radio sve do odlaska u penziju. Imao je u to vreme kada sam počeo raditi oko sedamdeset godina. Nizak rastom, uvek nasmejanog lica sa velikim crvenim nosem i štapom u ruci. Dolazio je svaki dan na čašicu loze a svaku priču je počinjao sa podignutim kažiprstom i rečima “Sa’ću ja vama nešto kasti“.
Pričao nam je priče o Novom Sadu. Kako je nekada izgledao, šta su ljudi radili, kuda je išao tramvaj dok ga nisu ukinuli, o događajima za vreme drugog svetskog rata i mnogim drugim stvarima. Voleli smo slušati njegove priče zalivene lozom. Nadimak Kum je dobio kada je postao kum svom najboljem prijatelju koji je živeo preko puta njega. Kako je čika Milan bio novi u kraju nisu se trudili da mu zapamte ime pa su ga zvali Kum što se vremenom pretvotilo u nadimak. Kum je imao i ugrađen pejsmjeker i to već dugo godina ali mu to nije smetalo da svaki dan navraća u podrum i tu provodi vreme. Bio je veoma snažan čovek za svoje godine. Dugogodišnje nošenje pejsmejkera i njegova izdržljivost u piću bili su uzrok mnogih šala na njegov račun. Govorili su da je pejsmejker koji on ima specijalan jer je bio namenjen Edvardu Kardelju ali je zbog greške lekara ugrađen njemu i otuda njegova izdržljivost i živahnost. Takođe su pričali da je on neka vrsta robota i da a supruga kada dođe kući samo ugasi i tek sutradan ga uključuje da bi normalno funkcionisao. Slušao je ove šale sa osmehom jer se i sam šalio na račun drugih. U podrum su se ljudi najčešće sakrivali usled mnogih nevolja gde bi samo čekali da prođe ne znajući da su ušli u lavirint sa pokretnim zidovima.
Pored Kuma bila je tu i gomila živopisnih ljudi koje je spajao alkohol. Svaki od njih je donosio svoje priče u podrum gde su se sakrivali od stvarnosti koja je bila ne svarljiva i ne shvatljiva. Podrum je bio lažna sigurna kuća gde se na momenat zaboravljalo na sve teškoće. Bio je to podrum zaborava, gde je vreme teklo na drugačiji način. Kada bi se svetla u podrumu ugasila svi su izlazili pijani i odlazili svojim domovima kao da je to bio jedini način suočavanja sa svetom napolju. Sve je u podrumu bilo zabavno sa gomilom pijanaca klovnova kako to već tradicionalni kod nalaže.
Tek kada sam prestao da radim shvatio sam šta se krije kada se zagrebe ispod površine. Vremenom su počele stizati do mene vesti o smrti ovog ili onog posetioca podruma, o cirozama jetre sa fatalnim posledicama, o razvodima i nasiljima u prorodici, o gubljenju posla i egzistencije zbog alkoholizma, o bezbrojnim neuspešnim lečenjima od alkoholizma, o saobraćajnim nesrećama zbog pijanstva, o suzama koje ne vidimo, o derilijumima i psihijatriji i drugim sličnim stvarima. Površina je tanka i providna a pogled sa nje se lako pomera jer ne želimo videti ono ispod jer je bolno i strašno. Radije će mo prihvatiti nasmejanu masku nego ono što se krije ispod jer to može da nas podseti na nas same. Bilo je to poput mamurnog buđenja nakon pijanstva. Trebalo neko vreme da prođe kako bi se istina koja je bila samo mutna slika pretvorila u jasan prizor sa svim detljima i posledicama. Isto tako se i država kasnije počela buditi i polako shvatati šta je to učinila u vreme nacionalnog pijanstva. Kada je počela nazirati posledice svog delovanja rešila je da se i dalje opija istim sredstvima još više i još jače.
Tri godine sam slušao zabavne priče, ljudi na gajbama, koje su tražile smeh kako bi prekrile strahote svakodnevnog života. Okretanje glave na drugu je poraz ljudskosti a tih dana je to bio nacionalni narativ. Alkohol je bio jeftin i lako dostupam svima i ako ne bi uspeo da pospeši okretanje glave uspevao je bar da iskrivi sliku stvarnosti.
Nakon prodavnice sam se na kratko vratio na fakultet ali završilo se kao i prvi put. Tada sam rešio da pobegnem negde. Kako nisam imao gde da emigriram rešio sam da pobegnem u šumu ali o tome u sledećem postu.
Ovaj post posvećujem Čika Milanu zvani Kum, Breki, Malom Paji, Sremcu, Baji, Canetu Munćanu, Malom Slobi, Zoliki, Miši, Koletu, Bati Sergeji, Profi, Nikolici, Peri, Miši Pacovu, Puzi Cviki, Ljubiši, Belom, Čika Stevi, Dopketu, Čika Paji, Proki i svim ostalima koji nisu našli izlaz iz podruma.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno