Dramolet o postanju sa malo pevanja i par jauka
PRVI ČIN – Kako sam postao autonomaš
Lica:
Šandor – U mornarskoj majici, crvenim bermudama i bosonog. Čuveni somaroš. Niko ga još nije video bez Dunava i radija na baterije. Izgleda kao da je pesma „Rastao sam pored Dunava“ napravljena po njemu.
Bob – Ja. Prepuštam mašti.
Dunav – Protiče ćutke jer ga sve to ne zanima.
Scena:
Događa se onih burnih godina nešto malo pre jogurt revolucije u Novom Sadu. Sedeli smo tako Šandor i ja. Šandor je kao i uvek zadužen za hranu jer je iz Bačke a ja za vino pošto sam iz vinarskog Srema. Drveni sto sa dve klupe nekoliko metara od Dunava koji kao da stoji. Na stolu su dve čaše od tri deci za špricer, sifon sode i balon vina. Nedaleko odatle se nalazi nisko ognjište nad kojim, sa tronošca od armature, visi kotlić koji tiho vri. Leto je i do sumraka ima još oko dva sata. Čuje se govor sa radija koji visi na grani oraha čija krošnja se blago nadvija nad astalom. Sve drugo je prepušteno mašti.
SCENA PRVA
ŠANDOR: Jeli slušaš ti šta ovaj priča?
BOB: Ta čujem ali baš me i ne zanima mnogo. Mogao si staviti na neku drugu stanicu.
ŠANDOR: Radio ima samo jednu stanicu. Ušao je pesak unutra i zaglavio sve i sada ne mogu da menjam stanice. Ali mani to sada, nego šta kažeš na ovaj govor predsednika.
BOB: Ne znam. Stvarno ne znam. On valjda bolje zna od nas dvojice.
ŠANDOR: Zna, inače ne bi on bio predsednik već neko od nas. On kanda vidi više nego mi. Ne bi on to samo tek tako izjavio. Sigurno je prvo proverio, informisao se preko ljudi na terenu.
BOB: I misliš da je sve to istina?
ŠANDOR: Nisam to nikada video ovde ali predsednik to detaljno opisuje tako da kada vratim film unazad čini mi se da svi oko mene pomalo odgovaraju onome što govori.
BOB: Ne misliš valjda i na mene?
ŠANDOR: Vi Sremci ste uvek bili na svoju ruku zato se nekada pevala pesma „Kad su Sremci skrenuli …“
BOB: O pa ni vi Bačvani niste baš cvećke. Ima i pesama o vama samo da se setim.
ŠANDOR: Dobro, samo sam se šalio, nemoj odmah da se nerviraš. Vreme je da promislimo šta ćemo raditi po tom pitanju. Teško je okrenuti se samo tek tako odjedared.
BOB: Ni ja nisam video niti jednog od njih ali tu su svuda oko nas. Kako se samo tako dobro kriju?
ŠANDOR: Oni mi se čine kao kakvi masoni i slični njima. Verujem da imaju i neki poseban ritual kod pozdravljanja.
BOB: Video sam jedared dvojicu kao se rukuju pa sve nešto prepliću rukama.
ŠANDOR: Kanda si video dvojicu tih …
BOB: Nemoj na sav glas! Ima tu okolo ljudi.
ŠANDOR: Neću. Znaš i sam šta sam teo kasti.
BOB: Ta znam ali bolje da ne spominješ tako glasno.
ŠANDOR: Dobro. Samo me zanima koji smo mi?
BOB: Koji mi? Ti i ja?
ŠANDOR: Da nas dvojica.
BOB: Pa sad, nismo njini a nismo ni naši nekako jedva smo i svoji.
ŠANDOR: Šta to pričaš? Ti si kanda sebi podebljavao taj špricer. Hoćeš da kažeš da smo mi tuđini? *
BOB: Ta ne, samo nešto razmišljam. Upravo mi je nešto palo na pamet samo ne znam kako bi ti kazao.
ŠANDOR: Ajde molim te, ta sedimo za ovim astalom već godinama i pričamo o svemu što bi se ti sada ustručavo da mi nešto kažeš. Sedimo tu od malih nogu od kada je moj baba upoznao tvog.
BOB: Jeste istina je, zato ću da ti kažem pa šta bude. Vidi ovo što priča predsednik ne bi ja to shvatio kao kritiku.
ŠANDOR: A kako to onda shvataš?
BOB: Kao upustvo šta treba da budemo.
ŠANDOR: Ti si stvarno već pijan. Kakvo sada upustvo?
BOB: Ovako sam razmišljao: Mi nikada nismo videli te, … znaš već na koje mislim.
ŠANDOR: Naopako. Samo ne spominji tona sav glas. Znam, samo nastavi i malo tiše jer ko zna šta će sada izaći iz te tvoje sremačke glave.
BOB: Nismo ih nikada videli i to je čudno zar ne? Na drugu stranu predsednik o tome toliko vatreno govori i sa puno detalja. I još priča o nama pa mi se čini da sve to što je do sada kazao postaje deo mene.
ŠANDOR: Pa sad i ja imama sličan osećaj samo sam mislio da je od špricera. Dobro nastavi.
BOB: Rekao sam kako predsednik o tome tako lepo priča i bila bi šteta da se ispostavi da laže. Tamo je vlast i ona mora da se poštuje. On želi da smo mi ti o kojima priča i odakle nam prava da ga razočaramo?
ŠANDOR: Sada kada si tako postavio stvari i sam uviđam da nemamo mnogo izbora. On to očigledno želi od nas a mi smo tu da činimo što vlast od nas traži. Predsednik je uvek u pravu. To su ustvari uputstva šta treba da postanemo. Odnosno da postanemo …
BOB: Autonomaši.
ŠANDOR: Nemoj tako glasno.
BOB: Što da ne pa to je odluka našeg predsednika. Hajde sada ti isto to kaži.
ŠANDOR: Misliš to?
BOB: Dašta da mislim.
ŠANDOR: Autonomaši. Uh eto kazao sam i sve neka prijatna jeza prolazi kroz mene. Ko onomad kada sam imao povišenu temperaturu.
BOB: Tako se i ja osećam.
ŠANDOR: Tako znači, postali smo autonomaši i šta ćemo dalje. Mislim kako ćemo znati ko su ostali i to tajno rukovanje.
BOB: Ta zar nisi čuo predsednika. Lepo je kazao da smo to svi. Dao nam je upustvo. Svi bez izuzetaka.
ŠANDOR: To je jasno ali kako ce mo da se ponašamo i šta radimo kao autonomaši.
BOB: To je bar lako. Slušaćemo šta predsednik priča i ponašati se upravo tako. Sve što priča o autonomašima mi to i učinimo i to je sve.
ŠANDOR: Kao da mi je pao težak teret sa leđa. Osećam se mnogo lakše i čini mi se da bi mogao poleteti. Mudar je naš predsednik nema boljeg u svetu. Zna da rastereti građane.
BOB: Onda za predsednika i što nam je pokazao ispravan put.
ŠANDOR: Za predsednika.
BOB: Šta misliš da li bi mogli ti i ja da izvedemo neku autonomašku akciju na svoju ruku. Drugi deo govora sa upustvima počinje tek za pola sata.
ŠANDOR: Dašta da bi mogli. Pala mi sada jedna autonomaška akcija. Možda i neće biti po upustvima predsednika ali izgleda dobro.
BOB: Pričaj pretvorio sam se u uvo.
ŠANDOR: Mislio sam da sedimo ovde i volemo što smo iz Vojvodine.
BOB: Akcioni plan se prihvata.
SCENA DRUGA
Scena:
Događa se onih burnih godina nešto malo posle jogurt revolucije. Isto mesto kao i u prvom činu sasvim istim rekvizitima osim što je sumrak. Na stolu su dva puna tanjira iz kojih lagano jednu naši junaci. Jedu ćutke i bez žurbe. Dunav i dalje sa ne zanimanjem za sve to, lagano protiče. Progovaraju tek kada završe sa jelom kada u isto vreme počinje govor predsednika koji dopire iz radija. Sve drugo je prepušteno mašti i zaboravu.
BOB: Dobra riblja čorba. Niko bolje od tebe ne pravi.
ŠANDOR: Ali ništa ne bi bilo bez tog vašeg sremačkog vina.
BOB: Vidim da još nisi očistio radio od peska opet ista muzika.
ŠANDOR: Probao sam ali pesak se stvrdnuo i sada je to nemoguće, kao da je zacemetiran. Treba će vremena da se polako odroni sloj po sloj.
BOB: Mrak pada brže nego obično.
ŠANDOR: I nekako je tamniji. Nekada sam se kretao noću kao po danu a ovaj novi mrak možeš nožem seći.
BOB: Da. Gust je kao med.
ŠANDOR: I gušći.
BOB: Slušao si vesti?
ŠANDOR: Jesam ako misliš na ono.
BOB: Da na ono. I?
ŠANDOR: U kom smislu i?
BOB: Šta misliš?
ŠANDOR: Čekamo uputstva od vlasti. Šta drugo.
BOB: A jesmo mi još uvek ono?
ŠANDOR: To sad zavisi od novih uputstava. Evo počinje govor.
Obojica uzimaju čaše u ruke i ćutke slušaju govor predsednika koji traje nekih pet minuta. Publika čuje samo nerazumno mumlanje sa radija. Obojica u tih pet minuta rade sređuju sto, peru tanjire u Dunavu, bacaju još drva na vatru i dolivaju vino i sodu u čaše. Sve rade bez i jedne reči i sa puno pažnje slušaju govor. Kada se govor završi oni opet sedaju za sto.
ŠANDOR: Hm.
BOB: Hm.
ŠANDOR: Ne zna čovek šta bi sada na to sve kaz’o.
BOB: Vik’o je na nas. Dosta je vikao.
ŠANDOR: I spominjao je jogurt i revoluciju.
BOB: I onda opet vik’o.
ŠANDOR: Mada sam malo zbunjen. Opet nam je dao ista uputstva.
BOB: Sve isto od reči do reči. Opet smo autonomaši i pored svega.
ŠANDOR: Nema šta tu da se više priča. To smo što smo. I slaže se sa uputstvima predsednika.
BOB: Onda ti misliš isto što i ja?
ŠANDOR: Mislim.
BOB: Autonomaši?
ŠANDOR: Nema izbora.
Okreću se obojica prema Dunavu i ćutke ga posmatraju. Odnekud dopire jedva čujan motora od čamca.
ŠANDOR: Noć sve brže počinje da pada. Kadkod to nije bilo.
BOB: I sve je tamnija.
ŠANDOR: Možeš nožem da je sečeš.
Svetlo se naglo gasi svuda u sali. Mrkli je mrak dok zvoni zvono za pauzu. Svetla se ne pale sve do sledećeg čina a publika oprezno izlazi po mraku neprestano se saplićući. Primorani su da se orijetišu uz pomoć prvog do sebe.
DRUGI ČIN – Kako sam postao republikanac.
Lica:
Ista samo malo smrknutija i petnaest godina starija. Dunav u opšte nije ostario.
Scena:
Događa se onih burnih godina nešto malo posle petooktobarske revolucije. Astal, klupe, radio i sve ostalo kao u prvom činu. Početak je proleća a čini se da je leto. Obojica su samo u šorcevima, goli do pojasa i sede za stolom. Ovog puta je na vatri roštilj a na njemu riba.
SCENA PRVA I JEDINA
BOB: Čudom se čudim. Stvarno ne mogu da verujem.
ŠANDOR: Šta je sada bilo?
BOB: Ovaj tvoj radio je još uvek živ i još uvek hvata samo jednu stanicu.
ŠANDOR: Čekam da se pokvari pa da kupim novi ali žilav je kao sam đavo. Trebao je odavno da bude bačen ali se opire.
BOB: Kupi ću ti ja novi radio samo da možemo menjati stanice.
ŠANDOR: Ta on mi samo pravi društvo kada sam sam. Samo da pušta neke zvuke to mi je važno.
BOB: Ima raznih zvukova. Nisu svi prijatni.
ŠANDOR: Nisu. Nego kada smo kod radija jesi li slušao govor?
BOB: Koji sada govor?
ŠANDOR: Što se sada praviš da si pošandrco? Znaš ti koji govor.
BOB: Misliš na predsednika. Doktora?
ŠANDOR: Da predsednika koji je zamenio onog predsednika što nije teo da siđe sa vlasti.
BOB: Jesam čuo sam, jedared.
ŠANDOR: I?
BOB: Pa sad, hajde ti prvo meti ribu na astal mislim da je gotova a i manje ćemo divaniti. Ima i lepših tema.
ŠANDOR: Lako će mo za ribu. Treba će joj još deset minuta. Nego kaži ti meni šta ćemo sa govorom.
BOB: Nisam pametan. On priča sada nešto savim drugačije od onog prethodnog. Ta ne mogu sada da se menjam. Kada smo prošli tajni obred autonomaške inicijacije.
ŠANDOR: I konačno naučili tajno rukovanje.
BOB: I sve tajne znakove.
ŠANDOR: Ali vlast je vlast. Stiže nova direktiva. Čuo si doktora.
BOB: Jesam. Doktor je ,ta valjda on najbolje zna.
ŠANDOR: Doktor je i predsednik.
BOB: Kaže da nismo više autonomaši i opet kao i onaj pre njega mnogo viče na nas.
ŠANDOR: Sada smo ono … drugo.
BOB: Tiho. Nemoj na sav glas. Još nismo doneli odluku.
ŠANDOR: Doneo je doktor predsednik za nas. Uputstvo. Ali ko će sada da sve opet prolazi ispočetka, inicijacije, tajne znakove i svakojaka čudesa.
BOB: Pa ti si već odlučio.
ŠANDOR: Dašta. Ni ne pada mi na pamet da razočaram predsednika i napravim ga lažovom.
BOB: Da još malo promislimo i stavimo stvari na kantar pa da vidimo koja će strana da prevagne.
ŠANDOR: Šta je teže od reči predsednika?
BOB: I doktora. A jesili video nekada te, znaš već koje?
ŠANDOR: Republikance?
BOB: Samo tiše molim. Nikad se ne zna ko i gde prisluškuje.
ŠANDOR: Nisam video znaš i sam da je to sve jedna velika konspiracija kako kaže naš predsednik. A na drugu stranu kaže da smo to mi svi pa neće biti teško naći ostale i izvršiti obred inicijacije.
BOB: Sve iz početka.
ŠANDOR: Jebeš ga. Vlast je vlast.
BOB: Ima tu jedna dobra stvar.
ŠANDOR: Koja?
BOB: Plan prve akcije je uvek isti?
ŠANDOR: Sedimo i volemo.
Šandor odlazi do roštilja i skida ribu. Bob pravi naliv nove špricere. Svetlo se ne gasi samo naglo i brzo pada zavesa kao da otcepljuje pozornicu od publike.
TREĆI ČIN – Kako sam postao veliki Sremac.
Lica:
Ista samo malo smrknutija i pet godina starija. Dunav je podmladjen.
Scena:
Događa se kao i uvek burnih godina. Isto mesto kao i u prethodnim činovima. Čin počinje zadnjim rečima govornika sa radija. Kotlić je na vatri.
SCENA PRVA I POSLEDNJA
BOB: Još je živ, žilava životinja.
ŠANDOR: Još uvek radi. Trideset godina mu je i svira kao prvog dana.
BOB: Biće da si osuđen na taj radio do kraja života.
ŠANDOR: Izgleda.
BOB: Zbog njega smo morali da saslušamo ceo govor novog predsednika.
ŠANDOR: Malo me je zbunio taj njegov govor.
BOB: I mene. Pola sata je pričao i ništa nije rekao.
ŠANDOR: Nikakve direktive i uputstva, ništa kao da ne postojimo.
BOB: Nevidljivi.
ŠANDOR: Kanda nas izbegava.
BOB: Ali bar nam je predsednik lep. Naočit. Mlad.
ŠANDOR: Samo je zdravo sed.
BOB: To mu je od mudrosti.
ŠANDOR: Kada je toliko mudar što ne šalje uputstva?
BOB: Možda i šalje samo mi to ne možemo da protumačimo.
ŠANDOR: Kako da se protumači ništa nego kao ništa?
BOB: I ništa može nešto da govori.
ŠANDOR: Kada Sremac počne da govori o metafizici to znači da je blizu kraj sveta. I ovog i onog drugog.
BOB: Ta sačekaj da završim. To što on negovori ništa o nama može da znači samo jedno. Čeka da mi sami uradimo nešto. Da budemo preduzimljivi.
ŠANDOR: Misliš kao privatna inicijativa.
BOB: Da. Da razmišljamo alternativno i u duhu novog vremena.
ŠANDOR: Sada još manje razumem.
BOB: Onaj prvi je tražio da budemo autonomaši i mi smo to postali. Posle njega onaj doktor je tražio od nas da postanemo republikanci i mi smo to postali.
ŠANDOR: Jeste. Kada se samo setim koliko mi je trebalo da naučim sve te tajne pozdrave i znakove. Dve inicijacije u dve lože.
BOB: Ovaj treći ne traži ništa ali samim tim i traži sve.
ŠANDOR: Sve?
BOB: Da. Ovog puta traži da mi njemu pošaljemo uputstva. To je demokratija. I da budemo alternativni.
ŠANDOR: I šta sada predlažeš?
BOB: Samo sam nešto mislio onako usput. Šta bi bilo logično.
ŠANDOR: Ta kaži više.
BOB: Mislim da je sledeći korak da mi budemo svoji. A vi svoji.
ŠANDOR: Kako to sada mi i vi i koji to svoji?
BOB: Mi ćemo nama biti svoji a vi će te biti njini ali nećete biti tuđini u strogom smislu reči.
ŠANDOR: Koji to vi i mi?
BOB: Ta mi Sremci. A vi Bačvani. To je logičan nastavak.
ŠANDOR: Pa vi i jeste Sremci a mi Bačvani.
BOB: Nisi shvatio. Da mi postanemo prvo sremački autonomaši a kasnije blagovremeno i republikanci. To će te isto biti i vi. Republika Srem i Republika Bačka. To je logičan nastavak. Sam si uvek govorio vlast je vlast.
ŠANDOR: Deda mi je oduvek govorio da se ne družim sa Sremcima.
BOB: Eto i dede su nam bile za istu ideju.
ŠANDOR: Jesi li ti siguran da si dobro protumačio govor predsednika?
BOB: Nema drugog tumačenja.
ŠANDOR: A kako ćemo da subotom sedimo ovde i pričamo?
BOB: To neće biti problem. Biće ti priznata sva prava kao svakom državljaninu i manjini u republici.
ŠANDOR: Kakva sada manjina o čemu ti to pričaš?
BOB: Republika Srem će biti zasnovana na svim demokratskim principima i garantovaće prava svim njenim građanima.
ŠANDOR: Ali ja neću da živim u republici Srem. Ta nisam lud.
BOB: Onda ćeš morati da prodaš imanje preseliš se u Bačku.
ŠANDOR: Ništa ne razumem.
BOB: Jednostavno je. Kada kažem Republika Srem mislim na vekovne granice. Šabac, Loznica, Obrenovac, Smederevo na jugu a na severu Zrenjanin, Bečej, Kula i Apatin. Tako da će Novi Sad biti u Sremu. Mogli su svi možemo i mi malo.
ŠANDOR: Kako si došao o toga o Veliki Sremče.
BOB: Gde su sremački grobovi tu je i sremačka zemlja.
ŠANDOR: Onda dođi ovamo da odma napravimo jedan sremački grob. Otac te tvoj sremački.
Šandor uzima prvu granu koja mu je bila pri ruci i juri po pozornici za Bobom koji uzmiče. Zatim silaze među publiku i jure se između redova. Na kraju istrčavaju iz sale gde se čuju jauci koje zaglušuje sve glasnija muzika. Salom se ori „Širok Dunav ravan srem zbogom diko ja idem“ Publika sedi u sali i niko joj ne govori kada je kraj. Nakon nekog vremenaustaju i odlaze kada muzika postane ne podnošljivo glasna. Zavesa se ne spušta samo poslednji gledalac u sali pre nego što ode gasi svetlo.
KRAJ
Bob Lebowski
* Hvala Mariji Todorović @Zlikiliki