Nisam nikada bio primoran da pijem osim onda kada su to nalagale običajne i bontonske prilike ali priznajem da mi nikada to nije teško padalo. Više je to bilo htenje a ni malo moranje. Inercija jednom pokrenutog tela na površini gde otpor trenja nije ni postojao. Hajde žabo moraš skočiti u vodu!
Od ranog detinjstva sam bezbroj puta čuo rečenice koje su prikazivale ispijanje alkohola prikazivale kao neminovnost, kao nešto što je pod kontrolom nekakvog usuda pri čemu je ljudska slobodna volja zanemarljiva. Činilo se da bi, ako se prekši neko od ovih običajnih zakona, moglo doći do katastrofe neslućenih razmera. Ove specijalne prilike su se prepoznavale po rečenicama koje su se uz njih izgovarale: “Mora se.”, “Takav je red”, “Hajde za pokoj duše”, “Takav je običaj”, “Valja popiti za ….”, “Ne rađa se svaki dan…”, “Ne valja da se ne nazdravi.”, “Da se domaćin ne uvredi.” itd. Ovde već sigurno prepoznajete na koje se to specijalne prilike odnose prethodne rečenice. Sa odrastanjem ovih specijalnih prilika je bilo sve više a ovde ću pomenuti samo one koje sam primećivao iz svoje dečije perspective, to jest žablje perspektive.
Svadbe su bile specijalne prilike po mnogo čemu. Za taj dan se pravi specijalna hrana i specijalni slatkiši. Svi su bili specijalno obučeni. Muškarci u specijalne teget pantalone, bele košulje i braon mokasine. Žene su imale specijalne frizure sa ponekom ondulacijom ili ladnom trajnom i specijalne toalete iz burde. I da ne zaboravim na svadbama se specijalno pilo. Kako je vrhunac svadbe za mene bila torta i kolači nije mi preostalo ništa drugo nego da posmatram šta to odrasli rade.
Kada se stigne u kuću u kojoj se neko ženi ili udaje morala se popiti rakija zato što takav je red. Ukoliko neko ne bi želeo da popije rakiju u napadu neuračunljivosti i gubljenju osećaja gde živi i gde se trenutno nalazi, i time odbije nazdraviti mladom bračnom paru, prelazilo se na prinošenje čuture ka ustima i naginjanje iste da nesretnik bar lizne jer takav je običaj. Ako ni ovo ne bi pomoglo, uvek naoružani domaćin bi pribegao kalibarskim argumentima. Svadba još nije takoreći ni počela a vi bi u sebi već imali dve tri rakije. U nekom momentu kada je vreme da se krene kod matičara na izlaznim vratima opet čeka danak u obliku rakije. Mora se popiti za odlazak ili već nešto slično u moru alkoholnih običaja. Slična situacija vas čeka i kada se ulazi i izlazi iz matičarskog ureda. U glavi vam je samo da se opet morate vratiti do kuće mladoženje gde vas opet čeka najmanje jedan ulazak i jedan izlazak. Uvek se nađe neki čovek sa čuturom koji čini vam se poput vilenjaka prati svaki vaš korak.
Smestili ste konačno za sto i jedete sedmi tanjir čudotvorno okrepljujuće supe koji vam polako vraća izgubljenu percepciju i počinjete primati nadražaje iz okolnog sveta. Pravite se da je sve u redu i da ste navikli na brzo ispijanje alkohola. U jednom momentu osećate potrebu da odete u toalet ali nekoliko trenutaka pre toga ste videli nekog nesretnika koji je pokušao isto ali je bio zaustavljen sa vilenjakovom čuturicom koji je stao ispred njega i potanko mu objašnjavao da nije red da se ustaje sa stola a da se ne nazdravi. Zato zaboravljate toalet i sedeći trpite do prilike kada će vilenjak nestati a vi iskoristiti priliku da, bez nazdravljanja mladom paru, odete i vratite se nazad. U momentu kada vam već suze kreću od žestokog trpljenja kreću govori i zdravice pri kojima svi morate da ustanete držite svoje čaše u rukama. A svadba tek što je počela i imate osećaj da se ova alkoholna orgija nikada neće završiti.
Sahrane su još jedna specijalna prilika kada se mora piti. Ovde je situacija nešto drugačija ali samo u atmosferi. Dolazi se sa osećajem pijeteta prema pokojniku a pošta mu se odaje ispijanjem rakija u sakralnoj tišini. Ukoliko odbijete da popijete postoji opasnost da duša pokojnika se nikad ne smiri a samo vam još taj đavo fali, zato se brže bolje primate čašice. Pre ispijanja malo se rakije prospe na zemlju za pokojnika i mir njegove duše dok svi sumljičavim pogledom gledaju da li ste prosuli previše. Pije se pre sahrane, pije se na groblju gde vas opet onaj isti vilenjak čeka na izlasku i pije se posle sahrane jer kako odbiti nešto što se mora i što je red. I na kraju alkohol se sipa i pokojniku na humku. A onda se odlazi u kuću pokojnika gde vas čeka još mnogo nazdravljanja za mir njegove duše .
Ovde treba napomenuti i još neke specijalne prilike kao što su: rođenje dece gde se pilo kao da su sva deca božiji izaslanici, početak i završavanje škole i fakulteta, početak i kraj gradnje kuće, useljenje u istu što se posebno slavi i košta kao sav materijal za kuću, davanje četrdeset dana pokojniku kao i godinu dana, regrutacija, odlazak u vojsku kao da je u pitanju odlazak na Mesec, povratak iz vojske, vojno odsustvo, Prvi maj praznik rada i alkohola, Dvadeset deveti oktobar, zabijačka, početak berbe vinograda, završetak berbe vinograda, posete rodbini bližoj i daljoj, rođendani a posebno dečiji na kojima se odrasli napiju više nego na svim ostalim slavljima, osmi mart ili dan žena koji je više ličio na orgije u najsvetlijim danima Rimskog Carstva, Dan mladosti, sportski uspesi i neuspesi, ugovaranje raznih poslova, početak i kraj lovne sezone, uspešno polaganje vozačkog ispita i to posebno za testove a posebno za vožnju, kupovina auta ili čamca, prvo zaposlenje, napredovanje u poslu, odlazak u penziju, dobar ulov u Dunavu, loš ulov u Dunavu da se razbije maler, Nova godina, Božić, Uskrs, Vrbica, uvođenje telefona u kuću, Velika gospojina, Mala gospojina, Vidovdan, Spasovdan, Zadušnice, Dan pobede, Dan ustanka i to posebno za svaki od osamdeset naših naroda i narodnosti, godišnjica svadbe, godišnjica mature, odlazak na rad u inostranstvo, razni radovi u polju, momačke večeri, koncerti, novi klipovi za motor auta kao i novi auspuh, za dečiji uspeh u školi gde se uspehom smatra sve osim ponavljanja razreda, pečenje rakije, presipanje vina, kumstva koja se zapečaćuju alkoholom, novi televizor, mnogi drugi crkveni praznici kao da je jedna od božijih zapovesti glasi “Napij sebe i bližnjeg svog”… Sve su to prilike kada se “mora” piti.
Gledao sam sav taj pritisak okoline, navika i običaja svojim dečijim očima sve dok mi nije postao normalan a onda sam prestao da obraćam pažnju. Sve sam prihvatio tako kako jeste. Svet oko mene je postojao na taj način i trebalo je dosta vremena da se dođem do kritičkog pogleda odnosno da se žaba zapita ima li na svetu još nešto osim vode.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno