Reći ću vam da uvek idem u dobre kafane u kojima je ono što se u njima pije vrhunskog kvaliteta ali ću usput prećutati da sam dobar deo života išao o razne rupe gde mi kvalitet pića nije ništa značio. Znaću da vam nabrojim mnogo razloga zašto baš tamo idem i biće to samo skup izgovora da se opravda odlazak u njih. I još ću vam objašnjavati da su kafane dobra mesta za socijalnu interakciju ljudi, mesta za upoznavanje, mesta gde se slavi, mesta gde nastaju umetnička dela i mesta gde se mnogo toga važnog događa kao da ne postoje druga mesta na ovom svetu.
U prvu kafanu sam otišao sa kada mi je bilo negde oko sedam godina. Nije to bila prava kafana ali ispunjavala je neke preduslove da se tako nazove. Bila je to kuća starog berberina čika Željka koji je tada bio u penziji i nije imao potrebu da radi, ali je i dalje šišao svoje prijatelje. Tako sam i ja sa ocem odlazio ponekad na šišanje. Čika Željko nije to radio svaki dan već jednom ili dva puta mesečno kada bi se skupilo više ljudi u isto vreme i seli za veliki sto u bašti i mirno čekali na svoj red. Tu gde je i sto vrlo brzo se nađu i čaše, domaće vino i domaća soda a sve iz podruma našeg berberina.
Sedeo sam obično za stolom, bez reči slušajući šta odrasli pričaju, i posmatrao kako mlaz sode iz staklenog sifona na momenat zapenuša vino. Dobijao sam naravno piće i ja ali ne špricer već nešto što je izgledalo slično. U pitanju je bio sok od zove koji je imao boju belog vina koji sam zalivao takođe sa sodom. Boja pića u mojoj čaši nije se razlikovala od boje u čašama odraslih i to mi je davalo osećaj pripadnosti. I još kada su svi prilikom nazdravljanja i kucanja čašama uključivali i moju čašu učeći me da se pri tom gleda u oči, sreći nije bilo kraja. Ponekad bi me neko od njih zadirkivao sa pitanjem da li je to što pijem vino, a zatim bi padali u urnebesan smeh. Bio sam u centru pažnje odraslih i to mi je bilo u tom momentu dovoljno.
Kako je za stolom bilo prisutno dete neizbežne su bile priče o njihovim dogodovštinama iz detinjstva i gle čuda vezanim za alkohol. Sve te priče se mogu sažeti na sledeći način. Svi su manje više počeli da piju još u mojim godinama i to odmah rakiju jer vino, koje su ponekad pili umesto mleka, bilo je preslabo. Prvo pijanstvo je bilo neverovatno zabavan događaj kojeg se i dan danas sa ushićenjem sećaju. Burno su se smejali pričama o deci koja su se slučajno dočepala nekog alkohola i malo napila. Alkohl ne šteti u malim količinama ali nikako nisu mogli da se slože oko te količine. Neizbežno je bilo da me pitaju da li sam nekada bio pijan. Nudili su mi i da zamočim prst u vino ali sam odlučno odbijao jer tu sam fazu prošao kada mi je bilo četiri godine, tako da nije bilo primerno mojim godinama. Moram još da dodam da sok od zove nikada nije bio ukusniji a i danas mi je to omiljeni sok.
Ne dugo zatim je došla i prva prava kafana. Otac bi me ponekad leti vodio sa sobom na Čardu koja se nalzila na samoj obali Dunava. Nije to bilo tako često ali mi je ostalo dobro urezano u pamnjćenje. Čarda je imala ogromnu baštu sa gomilom starih grubo isklesanih stolova i klupa. Bila je poznata po svojoj ribljoj čorbi, pečenoj ribi i roštilju. Obično bi seli za sto koji je bio najbliži Dunavu. Otac bi poručio sebi špricer a ja bih dobio omiljenu pepsi kolu maloj staklenoj flašici. Ne reklamiram ovde pepsi-kolu ali zbog nekog razloga u to vreme u kafanama Sremskih Karlovaca nije bilo koka-kole.
Ubrzo bi se sto napunio sa očevim prijateljima koji čim bi seli mahuli rukom prema kelneru, neprovervši prethodno da li je piće uopšte nekome potrebno, da donese još jednu turu. Tako bi i meni stigla nova flašica pepsi-kole. Ubrzo bi na mom delu stola stajalo desetak flaša kole koje mi više nisu bile zanimljive kao prve dve. Sve to prisutne nije sprečavalo da mi dalje poručuju. Svet odraslih je bio privlačan, posebno na čardi. Pričali su o pecanju, o velikm ribama sa kojima su se borili, o mnogim smešnim događajima koji su se dešavali u mestu, o legendarnim ulovima riba u ovom kraju, o Dunavu i njegovim ćudima i o mnogim sličnim stvarima. Sve te priče su bile zalivane špricerima.
Treća kafana opet nije bila prava kafana već jedan mali zeleni četvrtasti sto sa kojeg su otpadali komadi od nekoliko slojeva farbe i dve stolice u istom stanju. Sve to se nalazilo u kući mog deda-strica u srcu Bačke. Velika stara kuća većim, delom obrasla u bršljan i sa ogromnim travnatim dvorištem u čijem centru se nalazio veliki stari orah, čiji je hlad bio jedna od konstanti univerzuma. Deda je živeo sam u toj velikoj kući. Žena mu je umrla a tri sina poginula u drugom svetskom ratu u partizanima. Bio je to visoki mršavi starac tužnih i vlažnih očiju. Lice tamanijeg tena krasila su mu dva dugačka seda brka. Po ceo dan je usamljno sedeo za stolom na kojem je obično bila flaša i čaša za rakiju. Odlazio sam tamo preko letnjeg raspusta na nedelju dve dana ali ne kod njega već preko puta kod očeve sestre.
Posmatrao sam ga kako sedi za tim stolom čije je veličina očigledno govorila da ne želi nikakvo društvo. Bila je tamo još jedna stolica ali više kao znak da ako i neko mora da dođe onda ne više od jedne osobe. Retko je pričao i uglavnom je sedeo ispod oraha zagledan u neku samo njemu poznatu tačku. Vrlo dobro se sećam kad me je prvi put pozvao da senem pored njega.
Prekinuo me je dok sam se igrao u dvorištu i pozvao me da mu se pridružim za stolom. Oprezno sam preskočio nisku ogradu i laganim korakom približio se stolu gledajući sa puno strahopoštovanja u dedu i ogromnu kuću. Sedeo sam svega pet ili šest puta za sve te godine. Poslednji put je to bilo iste godine kada je umro. Tada mi je bilo deset godina.
Seo sam oprezno za sto i ćuteći čekao da progovori. Na stolu je uvek bila flaša travarice stomaklije sa čije etikete me je gledao nasmejani deda sa potpuno istim brkovima kakve je imao moj deda-stric. U flaši se nalazila zelenkasto-smeđa tečnost i nekoliko trava koje su davale ukus i boju rakiji. Deda je u jednom momentu ustao i otišao do kuće po flašu piva i drveni pladanj na kome je poređao malo šunke, sira, paradajiza, krastavaca, luka i par ljutih paričica. Uz to sve doneo je i dve kriške belog hleba koje su bile namenjene meni. Sve to je stavio na sto a onda je otvorio pivo i sipao u dve čaše. Jedna velika kafanska čaša je bila za njega a druga mala, čaša za rakiju, bila je namenjena meni. Radio je sve sporo i ćuteći zamišljeno. Nakon toga je uzeo komad sira i šunke i posmatrao me kako pravim svoj sendvič na komadu svežeg belog hleba. Kada sam sažvakao prvi zalogaj podigao je svoju čašu prema meni i rekao da pijemo u moje zdravlje. Podigao sam čašu i ja i ozbiljno ga pogledao u oči a zatim sam je bez mnogo razmišljanja prineo ustima i ispio jedan mačiji gutljaj. Tako smo nastavili sve dok i drugi sendvič nije bio pojeden a čašica piva bila prazna. Uvek je bila samo jedna u tih par susreta. Pivo je imalo gorak ukus i nije mi se ni malo sviđao ali sam uvek ispijao celu časicu. Deda mi je usput pričao i davao savete kako ispravno piti. To su bili jedini momenti dana kada sam mu čuo glas. Pričao mi je da ne smem nikada piti na prazan stomak i da jedan gutljaj uvek mora da prati i jedan zalogaj jer tako piju gospoda. Ako budem tako pio nikada neću biti pijan i uvek ću otići kući na svojim nogama. Da uvek pijem dobra pića i da ih nikada ne mešam. Da pijem uvek koliko sam hoću a ne onoliko koliko društvo želi. Da nikada ne smem pasti pod sto jer to je nedostojno. Nakon nekoliko sličnih saveta upitao bi me kako je u školi a zatim bi mi ostavio na sto nešto para sa rečima da si nešto kupim. Ovaj susret bi se odigrao samo jednom za sve dane mog boravka a svih ostalih dana on je opet bio ćutljivi starac koji sedi ispod oraha.
Danas kada mislim o ovome nisam siguran u motive zbog kojih je me je zvao za nejgov sto i podučavao kako ispravno piti. Da li je deda mislio da ću jednog dana neminovno početi piti alkohol pa je želeo da me nauči kako da to činim na pravi način odnosno za ono što je on smatrao da je ispravan i dobar načn. Ili je to bio samo neodgovorni starac koji je nagovarao dete da pije pivo zarad neke svoje ideje o svemu tome? Ovo nikada neću znati ali ta čašica piva je zasigurno bila prvi korak na alkoholnom bregu.
Nastaviće se.
Bob Lebowski
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno