Sva beda srpske političke scene isplivala je na površinu sa pojavom britanskog nacrta rezolucije o genocidu u Srebrenici. Istina, nikada nije bila dobro sakrivena ali sada smo imali priliku da je u potpunosti sagledamo i shvatimo da ova santa bede sedam osmina svoje zapremine čuva ispod površine. Ni vlast ni opozicija nisu bili u stanju da kažu ništa što bi izašlo van okvira Miloševićeve političke misli. Od nemuštih izjava političara opozicije koji su koristili tabloidne pojmove kao što su „ stravičan zločin“, „nešto jezivo“ ili „užasni zločin“, do Miloševićevih mističara, Vučiča, Dačića i ostalih na vlasti, koji su zavapili da je sve to napad na Srbiju. Najdalje u besmislenosti je otišao premijer u senci, Pajtić, rekavši da on čeka na Međunarodni sud pravde donese odluku da li je u pitanju genocid ili već nešto užasno stravično. Senka u kojoj se nalazi izgleda kao da je prave Boris Tadić i Vojislav Koštunica čineći DS još jednom nacionalističkom strankom. Predsednik Srbije nema ništa da kaže na sve ovo i to mu je najbolja izjava do sada jer šta može da izjavi jedan četnički vojvoda koji je titulu dobio u BiH. Sažetak ove bede je sročen u pismu koje je Beograd uputio stalnim članicama Saveta bezbednosti UN a mi smo dobili još jedan dokument za istoriju beščašća. Nemamo uvid u celokupni tekst pisma ali imamo one delove koje je Tanjug dobio na uvid i opisao ih u svojoj vesti koji su savim dovoljni za analizu.
U pismu se tvrdi kako će takva rezolucija uticati na destabilizaciju regiona. Ovde verovatno misle na BiH za čiju su stabilnost Srpski političari veoma zabrinuti. Zamišljeni scenario je verovatno izgleda ovako: Pojavljuje se konačni tekst rezolucije, sva tri naroda uzimaju oružje u ruke i počinje rat. Bošnjaci, zato što nisu znali da se u Srebrenici dogodio genocid pa ih ta istina toliko šokira da polaze u rat. Srbi, koji su znali da se tamo desilo samo nešto „užasno, jezivo i stravično“, revoltirani lažima Zapada, sa pravdom na usnama uzmaju puške u ruke. Hrvati, iznenađeni samom činjenicom da su u BiH, počinju sveti rat. Pošto su već toliko zabrinuti zbog ovog scenarija moramo se zapitati kako to da na primer Dodikovi šovinistički iskazi kao i poricanje genocida nemaju uticaj na stabilnost regiona o kojem Srbija toliko brine. Isto tako možemo zaključiti da sam genocid i ubistvo 8000 ljudi ujedinjuje region i obezbeđuje mu večni mir dok pominjanje istog čini da se region raspadne. Čudna je ova logika za pristojna bića ali Miloševićevi mističari ne mare mnogo za nju.
Takođe se tvrdi da će, osim u regionu, ova rezolucija, destabilizovati političke odnose u samoj Srbiji. Ovo naravno nema nikakve veze sa stvarnim stanjem u srpskom političkom životu. Sve partije su postale nacionalističke tako da nema tu šta da se destabilizuje. Ostvaren je premijerov poziv na jedinstvo pod njegovim uslovima tako da ako sam čin genocida nije destabilzovao političku scenu nerealno je očekivati da će to učiniti rezolucija. Opozicija je jasno pokazala da ne želi da menja sistem niti da menja bilo šta u Srbiji osim Vučića kako bi zauzela njegovo mesto i nastavila tamo gde je on stao. Za to vreme vlast nas je u pismu opisala kao psihičke bolesnike koje je bolje ostaviti na miru jer ko zna na šta smo spremni. Može da nam mrak padne na oči i potpuno izgubimo kontrolu.
Sam Vučić je posebna priča. Pre nekoliko dana je rekao da će otići u Srebrenicu da se pokloni žrtvama ali samo zato što će to omogućiti „da onih 99,9 posto Srba koji nisu učestvovali u tom zločinu mogu da idu uzdignute glave i uzdignuta čela u svetu, gde god“. Dakle reč je o Srbima i njihovim putešestvijima po planeti ili gde god već da idu. On je čovek misije. On se žrtvuje za sopstveni narod i njegove turističke destinacije. On će se žrtvovati za sve nas i učiniti nešto u šta ne veruje. Pragmantično će sagnuti glavu ne zbog žrtva, ne zbog mrtvih, ne zbog porodica žrtava već zbog živih Srba. U sledećoj izjavi dodaje da se stidi onih koji su „okaljali obraz srpskom narodu u Srebrenici“ Dakle opet je reč o srpskom narodu a ne o žrtvama. Ta dosadna Evropa uvek nešto traži od nas evo ja ću da se žrtvujem a vi samo sačekajte dok sve prođe. Kraj izjave nam donosi opet papagajsko ponavljanje o destabilizaciji regiona ako se rezolucija donese.
U pismu postoji još jedan momenat koji je opšte mesto srpske političke bede a to je da se osuđuju svi zločini u regionu jednako, istom merom i recipročno sa ciljem „da se prošlost ne zaboravi“. Ovo je takođe deo Miloševićeve politike a cilj je jednostavan: Da se zamagli stvarna uloga Srbije u ratu, u odgovornosti za početak rata kao i u učestvovanju u zločinima. Svi smo isti. Svi smo činili zlo. Šta da se radi. Nema većih ni manjih krivaca svi smo isti. Prvo nam dajte vemena da izmislimo prošlost a onda je nikada nećemo zaboraviti. Obećavamo da ćemo se sa takvom suočiti po svim standardima i zahtevima Evrope.
Otići u Srebrenicu i pokloniti se žrtvama je naravno ispravan čin ali prazan ukoliko ga ne prate sve one aktivnosti koje govore o iskrenom kajanju, žaljenju i prihvatanju odgovornosti. U Srbiji se nevoljno predavanje optuženih Hag i veličane zločinaca smatra suočavanjem sa prošlošću. Ukoliko Vučić želi da se iskreno pokloni žrtvama onda mora da se suoči sa samim sobom. Bez osude i raskrinkavanja politike koja je dovela i podržavala zločine nema iskrenog kajanja. Vučiću nije mesto u Srebrenici ne zato što je Vučić već prvenstveno zato što je samo jedan u nizu gospodara Srbije, nakon pada Miloševića, koji nisu ništa učinili da taj odlazak zasluže. Ako nešto može da destabilizuje region onda je to odbijanje da se iskreno i na pravi način suočimo sa zlom koje društvo čiji smo pripadnici počinilo.
Do tad možemo svi da se uhvatimo u kolo i da vrištimo „Oče naš“sve dok ne padnemo u nesvest a onda se probudimo i nastavimo da vrištimo. I tako u krug.
Bob Lebowski