Srđa Popović je neumorno ponavljao da je zločin pitanje svih pitanja. Zločin je za njega bio suština svega onoga što se događalo devedesetih i da bez detaljnog ispitivanja i obelodanjivanja svih aspekata zločina srpsko društvo ne može napredovati u bilo kom segmentu. Uspostavljao je dijagnozu srpskog društva ukazujući na zločin kao na instrument i cilj srpske političke elite devedesetih. Pedagoški je iznosio činjenice i argumente ali se nije zaustavljao samo na tome već je, kako to rade intelektualno pošteni ljudi, neprestano preispitivao i objašnjavao zašto misli da je njegov način na koji dolazi do zaključaka ispravan. U interesu srpskog društva, učio nas je Srđa, da se ovim pitanjem bavi i da mu priđe kroz krivično-pravnu odgovornost, kroz pitanje morala u smislu prihvatanja odgovornosti društva i moralne obnove kao i kroz pitanje unutrašnje i spoljne politike, u smislu svih onih političkih i ekonomskih ciljeva koji treba da dovedu do razvoja društva u svim pravcima. Odbijanje da se ovo učini je protiv interesa srpskog društva.¹ Posledice ovog odbijanja kao i simptome te društvene bolesti možemo videti danas.
Prva posledica odbijanja društva da se suoči sa zločinima lako je uočljiva. Nesuočavanje je jedini način da se ljudi korumpirani u zločinačkom režimu, kakav je bio Miloševićev, ponovo vrate u sferu politike i vođenja države. U Srbiji su danas na vlasti apologete zločinačke politike devedesetih. Takozvane demokratske snage koje su došle na vlast nakon pada zločinačkog režima nisu ništa učinile povodom pitanja suočavanja sa prošlošću pa se stoga teško mogu nazivati demokratskim. Predali su osumnjičene za ratne zločine u Hag i to samo zato što je to bila međunarodna obaveza spojena sa pritiscima država koje su taj sud i osnovale. Da tih obaveza i pritisaka nije bilo sumnjam da bi neko od osumnjičenih, a kasnije i dokazanih ratnih zločinaca, bio predat sudu. Setimo se samo da je čak i Zoran Đinđić izjavljivao da to pitanje treba ostaviti za neka druga vremena i da moramo biti fokusirani na ekonomski razvoj i ulazak u EU. Imena onih koji su vladali Srbijom nakon njegove smrti dovoljno govore o onome šta su tek oni o ovom pitanju mislili. Sa svim ovim nabrojanim, takozvane demokratske snage su postale saučesnici u zataškavanju zločina, odbijanju suočavanja a tako i u samom zločinu. Umesto da se pomire sa žrtvama tražeći oprost i podršku za pomirenje oni su se pomirili sa političarima zločina tražeći podršku za vladu.
Nakon što smo poslali osumnjičene u Hag odande smo uglavnom dobijali vesti koje se tiču odbrane optuženih i vrlo malo ili ni malo o onome o čemu su optuženi. Vrlo traljavo i stidljivo su otpočela i suđenja pred domaćim sudovima gde su osuđeni dobijali neprimerene kazne, procesi odugovlačeni uz neadekvatnu pažnju medija dok su nalogodavci ostali nedodirljivi. (Slučajevi kao što su Žuta osa, Kapetan Petrović i ostali, Orahovac, Sjeverin, Podujevo, Ovčara, Braća Bitići itd). Takozvane demokratske snage podelile su vlast sa partijom Slobodana Miloševića koja je devedesetih bila glavni pokretač, organizator, inspirator i izvršilac zločina. Portparol svega navedenog u prethodnoj rečenici postao je ministar policije a zatim i premijer države a njegova partija rehabilitovana od svih zločina bez ikakvog preispitivanja njihove uloge devedesetih. Takozvana demokratska vlada nije bila u stanju da donese deklaraciju u kojoj će jasno i nedvosmisleno osuditi genocid u Srebrenici. Uskoro su i ostale apologete politike zločina devedesetih dobile šansu da se na isti način presvuku, rehabilituju i na kraju preuzmu vlast. Tako je četnički vojvoda, čija je partija poterivala iz Srbije ljude zbog njihove nacionalne pripadnosti, postao predsednik države a vrsni poznavalac mistike popa Đujića i čovek koji je pretio nacističkom retorikom, ubistvom sto za jednog, postao premijer i najpopularniji političar u Srbiji. Dugogodišnja članica i potpredsednica njihove partije danas je predsednica parlamenta. Obožavalac lika i dela Slobodana Miloševića, bivši poslušnik njegove supruge, koja je i sama bila politički aktivna devedesetih a sumnja se da je i sama bila akter nekih zločina, danas je ministar u vladi. Sa svim ovim nabrojanim, takozvane demokratske snage su postale saučesnici u zataškavanju zločina, odbijanju suočavanja a tako i u samom zločinu. Umesto da se pomire sa žrtvama tražeći oprost i podršku za pomirenje oni su se pomirili sa političarima zločina tražeći podršku za vladu. Zločin je glavno obeležje režima Slobodana Miloševića a zaborav i ćutanje svih vlada nakon njega.
U sve ovo se nedavno umešao Vojislav Šešelj, politički otac premijera i predsednika današnje Srbije i apologeta zločina u ratovima devedesetih sa svojim dolaskom iz Haga gde mu se sudi za ratne zločine, sa svojim šovinističkim cirkusom i retorikom devedesetih. On je čovek opasnih namera i opasnih ideja i šef partije koja je do nedavno bila u parlamentu. Njegova retorika i ideje ne mogu ništa učiniti na spoljnom planu i tu se može proglasiti za pajaca ali na unutrašnjem situacija je sasvim drugačija i to samo zato što je društvo odlučilo da zaboravi i ćuti o prošlosti.
Premijer Srbije, kada ga pitaju za Šešelja, uglavnom odgovara da mu želi dobro zdravlje i sreću, kao da je u pitanju kakvo porodično slavlje, dok u njegovom puštanju vidi zaveru zlog trulog zapada. Sve što ide od njega ka Šešelju je stereotip narodnog veselja a sve što ide suprotno, od Šešelja, je zavera. I stvarno šta on drugo može da kaže? Sve što bi loše rekao za Šešelja moglo bi da se primeni na njemu. Ako bi počeo da kopa po Šešeljevoj prošlosti i podigne priču, po poznatom radikalskom načinu obračunu sa protivnicima, na lično, morao bi da kopa i po svojoj prošlosti a to je zabranjena zona. Sreća i zdravlje to narod voli, puna su mu usta ove dve želje, a i usput potkačiti zapadni svet nikada nije na odmet u Srbiji. Priče o promeni premijera, o tom iznenadnom momentu prosvećenja koji dovodi do potpune dekonstrukcije svih njegovih dotadašnjih stajališta, normi i vrednosti kao i stvaranja novih, su besmislice. Nikada nije objasnio šta je to, kako je on to formulisao, grešio devedesetih, niti kako je došao do toga da su to bile greške niti da li je svestan posledica i težine tih grešaka. Biće da je reč o oportunističkom prihvatanju stvarnosti iz čisto lične koristi, kao što je to učinio devedesetih prihvatajući politiku koja je tada preovlađivala i osiguravala bolji društveni status. Premijer nema nikakvo moralno uporište sa kojeg bi kritikovao Šešelja zato mu ostaje spoljašnji neprijatelj. Ako nije kriv Šešelj ako nisam kriv ja, onda je kriv Zapad. Oni su ga pustili, on je njihov problem, sve je to zavera i slične optužbe. On kao ni vlada ne mogu čak ni da osude ono što Šešelj govori. Zdravlje, sreća i zavera.
Koliko je situacija šizofrena možemo videti po ministru za rada, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. On je poštovalac svega onoga što je učinio Slobodan Milošević dok je vodio politiku zločina i smatra da bi mu trebalo dodeliti ulicu u Beogradu kao i da bi trebao biti sahranjen u Aleji velikana. Čak šta više, Miloševićev grob su posetili Šešeljevi radikali i ministar.² Iz ovoga možemo izvući zaključak da on smatra kako politika Srbije treba da se zasniva na politici Miloševića i da njegova politička misao mora naći mesto u sadašnjem i budućem životu Srbije. U isto vreme drugog ratnog zločinca, koji je zastupao istu politiku kao i Milošević, smatra za instrument zlog Zapada i čoveka kojem nije mesto u političkom životu Srbije.Jedan zločinac je dobar drugi nije. Ministar se kao i obično nešto tu zapetljao.
U društvu gde se radi na suočavanju sa prošlošću ljudi kompromitovani u zločinačkom režimu ne mogu se vratiti na vlast. Kada se pojavi neko poput Šešelja vlada bi imala adekvatan odgovor a država odgovarajuće zakonske posledice za širenje mržnje, netrpeljivosti, šovinizma i negiranja zločina. Kako da donesu i sprovode takve zakone kada bi prvi pali na pod udar istih? Šešeljeve ideje uvek će u društvu, koje se nije suočilo sa prošlošću, naći plodno tlo za svoje širenje. Breme zločinačke prošlosti vlastodržaca je breme za samu državu i opterećuje proces pomirenja, kajanja i traženja oprosta od žrtava. U pravu su ministar i premijer kada kažu da Šešelj zapravo napada Srbiju i nikoga drugog ali ne govore ništa o tome da to i oni čine svojim zaboravom i ćutanjem. Da ne govorimo o ulogama koje su imali u prošlosti i koliko su bili identični Šešelju koji je danas ogledalo njihove prošlosti.
Po svemu sudeći moraće neka nova generacija, ni kriva ni dužna, da ponudi ljude koji će biti spremni da urade sve po pitanju suočavanja sa prošlošću što će dovesti do raskrinkavanja celog tog sistema. Tek tada će i EU, i ekonomski razvoj i svaki drugi napredak ne samo imati smisla već biti mogući i izvodljivi. Do tada će razni Šešelji moći da uznemire nežnu psihologiju društva Srbije, obožavaoci zločinaca će biti deo državne politike a nacionalizam će biti državna ideologija iznad svih partijskih ideologija i programa. Menjati pojedine delove sistema koji je doveo do velikih zločina, bez preispitivanja samog sistema, je samo maskiranje suštine. Isti taj sistem je stvorio zločinački režim Slobodana Miloševića, ubio Zorana Đinđića, doveo na vlast takozvane demokratske snage, vratio na vlast portparola devedesetih i napravio božanstvo od ćoveka koji je prvi nakon drugog svetskog rata izgovorio nacističku mantru, sto za jednog.
Političari devedesetih³ očigledno nisu u stanju da učine bilo šta po pitanju dekonstrukcije zločinačkog sistema. Imali su više nego dosta vremena da to učine ali svaki put su razočarali. Ne postoji niti jedan razlog da im se veruje.
1. Srpsko društvo i ratni zločini – Srđa popović
2. Vulin i radikali posetili grob Slobodna Miloševića
3. Glavni politički akteri još uvek su isti oni iz devedesetih. Samo u ovom smislu devedesete još uvek traju.
Bob Lebowski