Pohtos by Ivana Diklić
Prvi je Ivica Dačić, ispred SPS-a, priznao da je ta partija grešila i da mu je žao ako je neko zbog njenog delovanja devedesetih godina prošlog veka na bilo koji način bio oštećen. U tom nazoviizvinjenju i priznanju nismo dobili ništa konkretno. Ne zna se za koja dela se tačno izvinjava, a pogotovo se ne vidi njegova uloga u svim tim lošim delima. Ovih dana nešto slično priznaje i Aleksandar Vučić, ali, kao i Ivica Dačić, čini to praveći nekakvu mutnu lingvističku baricu iz koje je nemoguće saznati za šta se izvinjava, niti se u svemu tome vidi njegova uloga. Aleksandar Vučić ide i korak dalje kada ne priznaje svoju ličnu krivicu, već nekakvu kolektivnu, gotovo metafizičku. Za metafiziku niko ne snosi odgovornost.
U svom priznanju u intervju za londonski magazin „Monocle“ on kaže: „Svi smo pravili nеkе strašnе grеškе i ja sе nе stidim da to priznam“. Svi smo pravili strašne greške i on ih, žrtvujući se za sve nas, priznaje. Naravno u tome „svi“ je i on, ali sa krivicom razblaženom u nepreglednoj masi.
Sve deluje kao da su obojica devedesetih bili otpravnici vozova koji su ponekad kasnili i sada se izvinjavaju onima koji su zbog toga imali neke neprijatnosti. Stvarnost je bila drugačija. Njihovo političko delovanje devedesetih imalo je daleko teže posledice. Da li sve ovo treba zaboraviti zbog njihovih diskutabilnih političkih uspeha danas? Kažem diskutabilnih jer to su bili potezi ljudi koji nisu imali drugog izbora. Učinili su ono što su jedino mogli. Kao kada bi čoveka koji se spotakao na vrhu brda i otkotrljao se dole, pohvalili zbog brzine kojom je stigao do podnožja. To stanje je nastalo delom zbog njihove politike devedesetih, a delom zato što je DS preuzela i sprovodila deo te iste politike.
Kako nemamo informacija zbog čega se konkretno izvinjavaju, koje su to tačno strašne greške, dozvoljavam sebi da se zamislim nad mogućim pitanjima i odgovorima.
Šta bi Ivica Dačić i Aleksandar Vučić odgovorili na pitanje da li se kaju zbog agresije države Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu? Da li bi odgovorili − da, bila je to strašna greška i nešto zbog čega se danas kajemo, ili bi njihov odgovor bio − ne, to nije bila agresija, to je bio građanski rat i sa punim pravom smo vojno i ekonomski pomagali srpski narod u tim državama?
Moglo bi da im se postavi i pitanje da li je strašna greška bila represija države Srbije nad, u to vreme, svojim albanskim građanima, njihovo proterivanje i masovna ubistva, što je rezultiralo stvaranjem nezavisne države Kosovo. Da li bi odgovorili – da, to je bila greška, jer država ne sme koristiti nasilje protiv građana, ili bi odgovor bio − ne, oni su separatisti i sa njima smo se morali boriti, ali eto dogodi se i poneki zločin? Kosovo je i dalje Srbija.
Možemo li u strašnu grešku ubrojati i logističku podršku genocidu u Srebrenici kroz finansiranje, plate oficira, slanje raznih paravojnih formacija i političku i svaku drugu podršku Mladiću i Karadžiću? Da li bi odgovor bio potvrdan ili bi rekli – ne, to nije bio genocid i mi sa tim zločinom nemamo ništa?
Da li je strašna greška bilo ubijanje i proterivanje građana Srbije nesrpske nacionalnosti? Da li bi njihov odgovor bio – da, to je bila tragična greška ili bi rekli − pa i oni su nas, takvo je vreme bilo, bila je to mirna razmena boravišta?
Da li se u te greške ubrajaju i huškanje ljudi na rat i uzvikivanje ratnih pokliča koji su u mnogome doprineli masovnosti zločina? Da su bile greške represija nad sopstvenim građanima, ubistva političkih protivnika i novinara? Da li bi rekli da je to ono zbog čega se izvinjavaju ili bi odgovorili da je takvo vreme bilo i da su svi to radili, a i trebalo je mobilisati ljude na odbranu ugroženog srpstva?
Na sva ova i druga pitanja treba dodati još i pitanje ličnih doprinosa Ivice Dačića i Aleksandra Vučića ovim strašnim greškama. Da li i to priznaju kao svoju grešku i, ako priznaju, šta to konkretno znači? Ako je na svako pitanje odgovor negativan, šta to onda priznaju kao grešku, zbog čega se to izvinjavaju? Kome se izvinjavaju?
Ova priznanja i izvinjenja nisu važna zbog nas, ni zbog Vučića i Dačića, već prvenstveno zbog onih koji su bili žrtve tih strašnih grešaka i onih koji su ostali bez svojih bliskih. Oni su jedini kojima priznanje, izvinjenje i odlučnost da se prihvati odgovornosti moraju biti upućeni.
Iskrenost ovih priznanja se meri svešću o učinjenim greškama, o njihovim posledicama i njihovom tačnom i jasnom prepoznavanju i prihvatanju odgovornosti. U pitanju su konkretne stvari i događaji sa tragičnim posledicama i svako uopštavanje je samo znak neiskrenosti i političkog pragmatizma koji je u ovom slučaju neprimeren. Ništa od ovoga nismo dobili od Ivice Dačića i Aleksandra Vučića i njihova reakcija je reakcija ljudi koji čine ono što im je jedino preostalo, ali ne ni više ni manje od toga. Ako nisu imali drugog izbora u političkom delovanju nakon dolaska na vlast, onda bar po pitanju odgovornosti ne postoje nikakva ograničenja. Učestvovanje kompromitovanih ljudi u vlasti i javnom životu je komprovitovanje i teret za svaku vladu i samu državu. To ujedno znači da oni društveni uslovi koji su doveli do zločina još uvek delom postoje. Zar nije onda u interesu samog društva da se tih uslova oslobodi? Kako za nešto tako ne postoji volja, ostaje nam da sačekamo smenu generacija u svim partijama i dolazak na čelo ljudi koji se nisu kompromitovali devedesetih, ali ipak gorak ukus nastao zbog nedostatka minimuma samopoštovanja da se prihvati odgovornost, ostaće zauvek. Detalji pogrešnih odluka će se neprestano pojavljivati, a račun će biti ispostavljen nekim drugim generacijama koje će biti u stanju da izvuku istorijsku pouku i budu mnogo iskrenije.
Bob Lebowski