Gost bloger iz budućnosti Dario Daretić, Beograd, 12 godina, učenik, 01. 02. 2560.
Danas je najradosniji dan za Srbiju. Dan kada se otkopao iz snega i svetu ukazao Bogomladenec Čiča Aleksandar. Čiča Aleksandar se žrtvovao za sve nas, a posebno za decu. U crkvi smo učili sve o njegovom životu i delu. On se rodio 44 godine nakon svog prvog rođenja, koje i nije pravo rođenje, pa zato prva njegova zapovest naše crkve glasi − Nemaj drugog rođenja za Aleksandra osim onog drugog, iz snega“. U našoj Svetoj knjizi piše da se sve odvijalo baš kao što je ispod opisano:
Narod je tih godina živeo teško i vapio je za Bogom. Molili su se svaki dan da im Bog pokaže neki znak svoje milosti. Baš u to vreme, Aleksandar, koji još nije bio prozvan Čičom, rešio je da nešto učini i pomogne narodu svome! I pre toga je on razmišljao o svemu ovome, nekih trideset godina… A onda je došao na ideju da sam sebe bezgrešno začne i tako pokaže da Bog postoji, a da je on njegov predstavnik na zemlji koji je došao da sve muke naroda preuzme na sebe, a posle može i da skonča, ako treba. Samozačeće nije bilo lako! Trebalo je proračunati politički plodne dane, kada narod saborno ovulira i dobro proceniti društvenu atmosferu za samozačeće. Kada mu je to konačno pošlo za rukom, pogledao se u ogledalo i video da je sve ispalo dobro. Uprkos svemu, mučila ga je sumnja kako je moguće sam sebe začeti i da nije možda sebe prevario sa nekim drugim. Iste noći u snu mu se javio anđeo i rekao mu: „Ne boj se uzeti samog sebe, sine svoj, jer to što je u tebi začeto je od tebe svetog. Voli sebe i ponekad sebe zovi Marijom, ili kao već hoćeš, da ne ispadne da si, znaš na šta već mislim”. Tako je i učinio. Nazivao je sebe raznim ženskim imenima i mirno čekao na datum svog rođenja. Njegov mir nije dugo trajao. Morao se odazvati na popis naroda u Feketiću, tom svetom mestu rođenja Svetog Čiče našeg. Bila je jaka zima. Sneg je padao i strašan vetar je duvao. Aleksandar je bio umoran. Nosio je celim putem breme samog sebe, pa je odlučio da zanoći ispod jednog drveta. Kada se sutradan probudio, bio je ceo prekriven snegom. Jednim pokretom ruke je otopio sneg sa sebe i shvatio da više nije ono što je bio, da se preko noći porodio i doneo na svet novog sebe, sina svog. Osmotrio je okolinu i video dugačku kolonu zavejanih automobila i ljude koji vape za Bogom. Nije gubio vreme. Odmah je krenuo da im pomogne. Pokušao je da im otopi sneg oko vozila, ali bio je još uvek nejak. Nije bio kršten, a on sam nije voleo takve ljude i nije im davao nikakve moći. Zato je odlučio da samom sebi pošalje Krstitelja, svetog Novaka Reketaša, i tako spase ljude. Istog časa se pojavio naš sveti Novak Reketaš i sa jednim svetim forhendom i dva bogougodna bekhenda obavio je krštenje. Tada je Aleksandar dobio pravo da svome imenu pridoda sveto ime Čiča. Odjednom ga je preplavila ogromna sreća i veliko saznanje o svrsi i svim stvarima univerzuma. Sve mu je odjednom postalo jasno i rešio je da ova saznanja podeli sa ljudima, naravno, čim ih odvede na bezbedno mesto. Stao je nasred puta i podigao ruke visoko. Zemlja je zadrhtala, a ogromna naslaga snega ispred njih je počela da se razdvaja na dva dela praveći savršeno prohodan i za saobraćaj bezbedan put. Zahvalan narod je plakao i uzvikivao ime njegovo. Kada je poslednje auto iz kolone bilo na bezbednom mestu, spustio je ruke, a sneg se opet vratio na svoje mesto. Želeo je što pre da podeli sa narodom ono što je saznao, ali tada je ugledao zavejano bespomoćno dete pod snegom. Odmah mu je prišao i podigao ga, a zatim su propali u sneg. Nekoliko sekundi ih nije bilo, a onda su se zajedno vozdigli lebdeći dva metra iznad snega. Sveti Novak Reketaš je pod silinom prizora kleknuo i uskliknuo s ljubavlju prema Čiča Aleksandru: „Rodio si nam sina Emanuila”. Čiča Aleksandar je spustio dete i dao mu prvi biser svog učenja, rekavši mu da nije važno ko je koje nacije. Dete je bilo ushićeno ovim čudesnim otkrovenjem i rešilo je da svoj život posveti učenju o tome koliko je zapravo nevažno ko pripada kojoj naciji. Zatim se Aleksandar okrenuo prema svetom Novaku Reketašu i rekao da će i njega nagraditi svetom istinom kao što će to činiti do kraja života. Otkrio mu je da ljude ne treba ubijati, pa čak ni sto za jednoga! Svetom Novaku Reketašu je ova istina donela sreću i tražio je od Čiče da ga blagosilja. Nakon toga su zajedno krenuli da oslobađaju ljude iz auta do malopre zatrpanih snegom i da šire nova znanja. Ova znanja su bila komplikovana i znao je da će mu trebati vremena i strpljenja dok ih proširi po zemlji Serbskoj. Bio je veoma skroman i nije želeo da ga ljudi pamte po čudima, te je zato zabranio širenje snimka spasavanja kako bi se ljudi skoncentrisali na njegov prosvetiteljski rad, na ono što je istinski važno.
Dok je čistio sneg s puteva, pričao je ljudima o čemu je sve saznao, usput ih blagosiljajući. Neka budu blagosloveni oni koji ne žele da huškaju druge u rat i tamo ubijaju ljude. Neka su blagosloveni i oni koji ne lepe plakate sa imenima ratnih zločinaca. Neka su blagosloveni i oni koji u Hagu nemaju nikoga svog. Neka su blagosloveni oni što nisu imali svoje garde. Neka su blagosloveni oni što znaju da je svaki glas vredan. Neka su blagosloveni oni što žele mir. Neka su blagosloveni oni što ne ubijaju sto za jednoga, a ni za dvojicu.
Mnogo ovakvih nikada pre izrečenih istina je izneo Čiča Aleksandar i mi ih danas učimo u crkvi. Niko ne zna šta je to Hag niti kakvo je to mesto. Nema nikakvih podataka o njemu i naši crkveni naučnici misle da je to neko mitsko mesto ili metafora za nekakvo zlo, možda i za sam pakao.
Mi danas slavimo ovaj dan i čuvamo tako sećanje na našeg Svetog Čiču. Deca se toga dana zatrpavaju snegom, a roditelji ih traže kopajući nasumice. Onaj ko prvi nađe dete dobija poklon i to se zove snežna česnica. Ovo simbolizuje Aleksandrovu potragu za zavejanima. Toga dana takođe muškarci skaču u duboki sneg gde rone za Čičom časnim, odnosno drvenom figurom svetog Bogomladenca Aleksandra. Na taj dan se jede hrana bez glutena, a umesto vode koristi se sneg. Žene se penju na krovove kuća i odakle skaču u sneg sa reketom u rukama i vrište „gem, set, meč“. Kada se dan završi i obavimo sve narodne običaje, svi članovi porodice sede ispred televizora i gledaju tv seriju o životu svetog Čiče Aleksandra, koju su režirale svete mošti Radoša Bulajića, najvećeg rediteljskog sina našeg naroda.
Bob Lebowski