Sajber Teofil

Gospodin Teofil Pančić se u svom tekstu „Čišćenje crkotina iz reke mržnje obrušava na anonimne komentatore na internet portalima. Konkretno je uznemiren komentarima na veb-stranici E-novina gde se smrt Aleksandra Tijanića naziva crkavanjem. On, pošto sebe naziva pristojnim čovekom, ne želi da se spušta na taj nivo, odnosno na ličnu raspravu sa dotičnim komentatorom, niti da pominje E-novine, želi samo problem podići do neslućenih filozofskih visina. Po njemu, to je globalni problem i nema potrebe da sada upire prstom na bilo koga, mada je to „najveći južnoslovenski radioaktivni sajber otpad”, ali neće on o tome da priča, pošto nam je pripremio mnogo istančanije misli.

I već u prvoj rečenici dobijamo to što smo očekivali, definiciju o čemu se zapravo radi: „Ovde se radi o ljudima koji, zaštićeni anonimnošću, puštaju svoje najniže nagone i svu raskoš sopstvene duševne bede u puni pogon. Njima je naprosto svanulo otkad smo blagosloveni blagodetima interaktivnog interneta: ono što je ranije bilo sramna sociopatska devijacija sada se tretira kao ‚dragocen prilog demokratskoj raspravi’, ili već tako nekako”. Na stranu njegova, ničim izazvana, pozvanost da određuje pobude ljudi da koriste internet, jasno je da su to ljudi koji su do pojave interneta uglavnom prećutkivali te svoje gadosti, ali su pojavom istog, odjednom dobili svoju šansu. Može se zaključiti da je svet bio veoma lepo mesto sve do pojave interneta, odnosno omogućivanja postavljanja komentara na vesti internet portala. Kao vrhunski intelektualac, koji je vođen intelektualnim poštenjem, on ipak priznaje da je i u tom ne sajber svetu bilo ispada, ali je to bilo tretirano kao sociopatska devijacija, dok se to isto ponašanje na internetu tretira kao demokratska rasprava. Ovde postaje jasno da g. Pančić jasno deli ta dva sveta i da svaki ima svoja pravila, a verovatno i jasne granice. Sve devijantne sociopate iz jednog sveta su se sručile u drugi. Dalje saznajemo da je on dugogodišni skromni borac protiv ove pošasti i branilac vrle stvarnosti koji je sa druge strane sajber stvarnosti.

Ono što g. Pančić ne razume je da je u pitanju jedan isti svet i jedna ista stvarnost. Ono što se događa na internetu i izvan njega je jedan isti svet. Ono što se događa u jednom, događa se i u drugom i nema potrebe za definisanjem dva posebna entiteta. Sociopatska devijacija je devijacija gde god da se dogodi. U pisanim medijima, knjigama, internetu, u stvarnosti, bilo gde. Postoje organizovane grupe ljudi i pojedinci koji, na internetu, ukazuju na sve ovo i mnogo više. Ukazuju na sve oblike diskriminacije, etničke mržnjw, šovinizma, mizoginije, etničke i druge oblike mržnje. To što neko sedi za računarom i ukazuje na diskriminaciju, na primer Roma, isto je kao kada neko to čini putem bilo kojeg drugog medija. Etnička mržnja prema Romima je nešto što postoji nezavisno od mesta gde će se ispoljavati.

Pokušajmo zamisliti da je teza o postojanju dva odvojena sveta, dve stvarnosti, ispravna i pogledajmo kuda nas to može odvesti. Neko, anoniman, u komentaru je rekao da Aleksandar Tijanić nije umro, već crkao, što je osnovni povod za reakciju g. Pančića i tvrdnju da je u tom svetu devijantno ponašanje ne samo moguće, već demokratsko i prihvatljivo. Dakle, imamo jedan zagađen svet, gde nema morala, čestitosti i koji je lišen humanosti. Lišen je samo zato što po njemu mogu da vršljaju anonimci koji mogu da kažu bilo šta i pri tom, ne samo da ne snose nikakve posledice, već time daju dragoceni prilog demokratskoj raspravi. Nasuprot ovog sveta imamo i onaj gde nema anonimaca, već samo onih koji su potpisani punim imenom i prezimenom i kao takvi se ubrajaju u pristojne ljude bez naznaka sociopatskih devijacija. Možda bi i neki od njih želeli da se ponašaju kao da su na internetu, ali to ne čine zato što nisu sakriveni iza anonimnosti. Ako smo uzeli jedan primer tog devijantnog ponašanja iz sajber sveta i pokazali reakciju g. Pančića, vreme je da uzmemo i sociopatski devijantno ponašanje iz drugog sveta i pokažemo reakciju.

Pokojni Aleksandar Tijanić se veoma često ponašao upravo tako, devijantno. Uzmimo njegovu devijantnu izjavu da „ako Đinđić preživi, Srbija neće” koja kod g. Pančića izaziva potpuno suprotnu reakciju. On o ovoj izjavi, u svom tekstu povodom smrti A. Tijanića, nema loše mišljenje. On je objašnjava kao ne baš dobru, ali ipak spada u dobro samo zato što je kod A. Tijanića sve dobro, pa makar i bilo loše. I jako loše je dobro, i malo loše je dobro, i dobro je dobro, i malo dobro je dobro, i reš pečeno dobro je dobro, sve je dobro. Da bismo ovo mogli da shvatimo, moramo imati verovatno istančanu novinarsku dušu koja je sposobna da shvati sve te nijanse dobrog. Na jednoj strani imamo anonimnu izjavu da A. Tijanić nije umro već crkao, a na drugoj neanonimno priželjkivanje smrti jednog čoveka, supruga, sina i oca, zarad nekakve umišljene dobrobiti jedne države. Zašto u jednom g. Pančić u jednom vidi devijaciju, a u drugom ne, nije jasno.

Da ne bude da je samo postavio i definisao problem, on već u nastavku daje rešenje istog navodeći primere kako se sa tim bore neki internet portali i mediji. Oni su jednostavno zabranili anonimno komentarisanje odnosno, bez potvrde da je reč o stvarnom imenu i prezimenu registrovanog korisnika. Dodaje da je veoma teško potvrditi stvarni identitet korisika, ali to je ispravan korak. Da bi nas još više uverio kako to nije ideja nekog džangrizavog čartiste, navodi da je to učinio i Hufington post koji uređuju ljudi sajber generacije. Dakle, poenta je na verodostojnosti predstavljanja i onda možete da kažete sve šta hoćete ili nećete reći sve što želite da kažete baš zbog istog. Ako i nešto lane, znamo ko je i gde ćemo ga naći. Šta je sa pristojnim ljudima koji žele da budu anonimni iz bilo kojih razloga? G. Pančić sve to baca u isti koš. Šta ako neko živi u represivnom sistemu i anonimnost je jedini način da se iskaže drugačije mišljenje? Po g. Pančiću ovo je nedopustivo ponašanje. Prvo ličnu kartu, pa onda pričaj šta hoćeš. Zamišljam g. Pančiča kako sa buzdovanom posmatra gutembergovu skalameriju i razmišlja kako će sada da veruje napisanom kada nema više usmenog predavanja. Oči u oči. Ko zna ko to sve može da na papir otisne šta mu padne na pamet, a da mu ni boju očiju ne znaš.

Ako sledimo ovu logiku do kraja, zamislimo da je neko tražio ukidanje svih novina zato što je jedan novinar priželjkivao ubistvo jednog čoveka. Ima tu dobrih i loših novinara, ali žalim, jedan je javno pod imenom i prezimenom ispoljavao sociopatsko devijantno ponašanje i sada, svima isto. Šta će nam novinarstvo ako služi nečemu takvom?

Zamislite da sedite na nekom javnom mestu i želite nešto da glasno prokomentarišete. Prvo ustajete, a zatim vadite ličnu kartu, pokazujete je da svi vide, a onda počinjete da govorite. Naravno da g. Pančić ne spominje da se komentari mogu moderovati, prebrisati, oni ekstremni prijaviti policiji, sve isto kao i u tom njegovom svetu gde, ako se ne varam, priželjkivanje smrti nekoga, nosi bar moralne posledice, ako ne i krivične. On bi da svi uzmu lične karte u ruke i da se legitimišu.

Dodajmo još jedan primer. Hajde da zabranimo sve skupove i svako javno iskazivanje mišljenja zbog etničke mržnje u Zemun Polju. Šta ako neko želi da iskaže svoj protest protiv tih istih fašista, ali želi imati na sebi masku, pošto država nije u stanju da ga zaštiti?

Pred kraj teksta g. Pančić nas časti jednim tipičnim podmetanjem gde kaže:  „Ono što je nemoralno, nečasno, odvratno i sramno of-lajn – ne može odjednom postati normalno, pametno, divno i krasno on-lajn”. Nema razlike između on-lajn i of-lajn  svetova. Ono što je nemoralno u jednom, nemoralno je i na drugom mestu. Štaviše virtuelni svet je samo refleksija stvarnog sveta u kojem se dešavaju, pod punim imenom i prezimenom, stvari kao što su: genocid, etnička čišćenja, silovanja, ubistva, ratni zločini, pedofilija i svaka druga gadost. Da li su oni koji su „puštajući svoju duhovnu bedu u puni pogon”, uzvikivajući „Ubij zakolji, da Cigan ne postoji”, ovo pokupili na internetu po komentarima na vesti ili je to posledica nečeg drugog? Da li se ekstremista postaje kada se otvori anonimni nalog na nekoj internet stranici ili kada država javno negira zločine, toleriše fašizam, kada se slobodno nose majice sa Mladićem i Karadžićem i kada žive na prostoru gde je jasno da se zločin isplati? Da li treba da budemo zahvalni što, na primer, u vreme genocida u Srebrenici nisu postojali Fejsbuk ni anonimni komentari na internetu, jer bi tako taj čin bio daleko ekstremniji i užasniji? Ništa se on-lajn ne dešava, a da se prvo nije desilo of-lajn, pa čak ni g. Teofil Pančić.

Anonimni Bob Lebowski i još anonimniji Slobodan Vladuša