Pohto by Ivana Diklić
Pitanje iz prethodnog teksta je uvek bilo tu negde oko mene, iako sam se pravo da to pitnaje ne postoji. Ovo zvuči kao osnov svake religije i njenog odnosa prema smrti. Nema pitanja − nema smrti i problem je rešen. Pitanje je ipak tu svuda oko nas. Zašto pratim događaje u Srbiji iako sam otišao pre dvadeste i pet godina, zašto o njima pišem, zašto komentarišem i šta me na to iznutra pokreće? Bez racionalizacije i bez defanzivnog stava kako je to u tesktu formulisao Milan.
Spomenuo sam smrt, zato krenimo od nje, od onih retkih momenata kada smo zaista i duboko svesni da jednom više nećemo postojati. Ta spoznaja dolazi tiho i iznenada, uglavnom u momentima spokoja, onda kada je najmanje očekujemo. Mislim na onaj momenat kada ta jedna sekunda spoznaje čini svakog od nas najusamljenijim bićem na svetu, ali i bićem koje je nakratko jasno svesno sebe i svoje konačnosti. Osećaj koji iziskuje krik, plač, bes, ljutnju, mržnju i mnoga druga osećanja, ali isuviše kratko traje da bi se pretvorilo u nešto konkretno. Dođe i ode. Brzo. Odmahnemo rukom i posvetimo se svakodnevnim životnim stvarima. To je nekakav uobičajeni tok stvari kod ljudskih bića. Svest o sopstvenoj smrti, to još nekako ide, ali svest o smrti drugog bića u tvoje ime, to je nepodnošljivo.
U Prag sam stigao besan i umoran od Srbije, sa modricom koja se polako povlačila i nestajala, na listu leve noge, zadobijenu udarcem policijskog pendreka. Prvih nekoliko nedelja bi me noću probudio bol na tom mestu, ali ni sada nisam siguran da li sam sanjao bol ili je bila stvarna. Postepenim nestankom te modrice i bola, polako je bledelo i interesovanje za događaje u Srbiji, da bih u jednom momentu odmahnuo rukom i posvetio se svakodnevnom životu, porodici i sebi.
Nisam imao mnogo vremena i morao sam mnogo toga da nadoknadim. Ono što je trebalo da uradim kada mi je bilo dvadeset godina, uradio sam sa trideset, a ono sa trideset, radio sam u četrdesetoj. Srbija mi je uzela deset godina života i potrošila. Nekome je uzela dvadeset i više, a mnoge je koštala života. Sa svojim gubitkom mogu da živim i mogu te godine da nadoknadim ili ne, svejedno. Podnošljivo je mada jesam ljut, jesam besan, jesam razočaran, jesam prevaren, ali mogu to da podnesem.
Vremenom sam izgradio neki život, neku priču i neki nivo egzistencije koji mi omogućuje da se ponekad zamislim nad stvarima koje su iznad svakodnevnih materijalnih potreba, ali sve je to samo maska za osećaj sličan onom koji prati i spoznaju o sopstvenoj konačnosti. Zajednica kojoj sam pripadao je u jednom momentu ubijala ljude u moje ime i za moje dobro i tako ih lišila svega onoga što ja imam. To je taj bljesak u sekundi spoznaje koji je nemoguće odagnati mahanjem ruke i zaboravom. Ovo nije racionalizacija niti moralni stav, ovo je jedna sekunda krika na ličnoj frekvenciji koju niko, osim mene, ne čuje. Ne mogu ga prizvati kada mi to padne na pamet, ma koliko se trudio. On kao da priziva mene. Kada krik prođe, počinje odmahivanje rukom kroz pisanje tekstova o Srbiji, kroz racionalizaciju onoga što sam osetio, kroz poneki tvit ili stav na Fejsbuku, iz čistog sebičnog besa što sam bio primoran da budem deo tog užasa, uzimanja života drugom ljudskom biću, koji mojoj konačnosti daje još tereta.
Mogu otići sa ćerkom u bioskop, planirati godišnji odmor sa suprugom, pisati ili ne raditi baš ništa, ali nikada ne znam kada će me taj krik posetiti, kada ću shvatiti da je neko drugi lišen svega toga u moje ime.
Pratim sve što se u Srbiji događa, i komentarišem. Slušam i čitam sve one ljude za koje mi se čini da čuju i osećaju isto što i ja. Treba mi taj krug ljudi, istomišljenika, samo zato što je nepodnošljivo to proživljavati sam. Jeste sebično, ali ja se borim za svoju dramu. Besan sam i spreman da izvrgnem ruglu svaku glupost na koju naiđem i nemam sažaljenja prema Srbiji. Pogotovo sada kada Srbiju vode ljudi i partije čije su politike imale svoj vrhunac u geneocidu. Ljut sam što je moj život obeležen nečim takvim. Ovde gde živim pratim politiku i znam, na primer, za koga ću glasati kada dobijem državljanstvo i mogu to da obrazložim, ali to je sve. Komentarišem političke događaje, ali nema emocija i pobude ne idu dalje od nekog minimuma svesti kao političkog bića. Odnos prema Srbiji je drugačiji. Kada se ogole sve reči, skine maska logike i zagrebe dublje, ostaje samo taj kratki nečujni krik glasniji od sopstvene konačnosti.
Bob Lebowski
Pohto by Ivana Diklić
Smatram da je ovde ipak reč o moralnom stavu i, u vezi s tim, želim kažem sledeće.
Zločin ne može da se čini u tuđe ime. Čak i kada ima ideološku osnovu ili učinilac izjavi da to radi za dobro svog naroda ili zbog zločina koji su drugi učinili nad njegovim narodom.
Kao pripadnici naroda čiji su sunarodnici počinili genocid, mi možemo i treba da osecamo snazan stid i sažaljenje nad nevinim žrtvama. Medjutim, ukoliko ni sa čim nismo uticali na taj strašan zločin (makar nečinjenjem ili pasivnim slaganjem), ne treba da osecamo krivicu, jer, jednostavno, nismo krivi.
Osim pogrešnog moralnog stava, prihvatanje krivice za zločin onih koji su taj zločin “činili u naše ime” u osnovi predstavlja prihvatanje nacionalističke ideje o naciji kao organskom jedinstvu.
S druge strane, mi kao pripadnici hriscanske civilizacije možemo doziveti univerzalno, egzistencijalno osećanje krivice zbog tako užasnih zločina poput genocida, ali je prirodno da se taj doživljaj odnosi i na žrtve drugih genocida, imajući u vidu da je ova pojava istorijska norma. Napominjem da mi nije namera da prethodnom rečenicom na bilo koji način relativizujem genocid koji su učinilii pripadnici srpskog naroda.
Stav da ne treba prihvatiti krivicu važi i u slučaju legalnih predstavnika naroda koji su učiniocima genocida pružali finansijsku i logističku pomoć, a za koje je Medjunarodni sud utvrdio da su krivi što nisu sprecili genocid. Kao gradjanin koji se stidi svoje države koja je doprinela genocidu i koji smatra da većina gradjana još nije prihvatila tu istinu, ja ne mogu, niti želim da se osećam krivim zbog zločina koji su učinili udruženi pojedinci na vlasti. Za njih nisam glasao, niti sam mogao da ih sprečim da podržavaju genocid.
Pre nekoliko dana, citao sam u novinama o užasnom mučenju i ubistvu jednog decaka koje je izvršila njegova porodica. Kada sam došao do detalja da je njegov očuh uz pretnje od dečaka tražio da ga sluša, a decak prosaptao “Slušaću”, pri čemu se decakova majka okrenula na drugu stranu kreveta, prestao sam čitam tu vest. Paradigma i težina tog zločina ravna je svim zlocinima i genocidima koji su ikada počinjeni. O tome, izmedju ostalog, govori i hrišćanin Dostojevski kroz Ivana Karamazova. To je ta duboka, sveprozimajuca iskonska krivica koja se neki put javlja kao krik.
Naša ljudskost određuje se i nacinom artikulacije ovakvih “krikova”.
S poštovanjem,
Dag kolarevic
Dag, hvala na čitanju i komentaru. U mom tekstu nije reč o krivici već o odgovornosti. Nigde u tekstu ne spominjem krivicu. Mislim da postoje tri vrste odgovornosti, onako kako ih je definisao Srđa Popović: Politička – ona je pojedninaůna i оdnosi se na političke predstavnike jedne zajednioce koja je organizovala zločine; Izvršna ona je – pojedninačna odnosi se na posredne i neposredne izvršioce zločine; i poslednja Društveno-istorijska koja je kolektivna. On je to objsnio kroz primer da ako se radujemo uspesima sportista, kao predstavnicima države, onda moramo da imamo i neki odnos u tom smislu i o zločinima koji su učinili neki naši politički, vojni i drugi predstavnici
Kada kažem kolektivna ne mislim pri tome na nekakvu mogućnost zamišljanja koherentne krivice neke određene grupe pošto je to uvek apstraktno. Ne verujem nacionalni kolektiv kao nekakvu supstancu koja nas sve vezuje i slično. Mislim na nesto drugo. Ako ja kao pojedinac mogu da shvatim i artikulisem šta su to politički predstavnici države učinili da do zločina dođe, ako mogu da shvatim kako su to državni mehanizmi funkcionisali u činjenju zla, ako mi je potpuno jasno da su pare koje su dobijali od poreza koji sam plaćao odlazile na zločin, ako pretpostavim da sam mogao nešto više da učinim da se to spreči, ako sam na razne druge načine bio deo te društvene zajednice, ako sam participirao u neki njenim drugim aspektima i ako sam svestan da je neko, uz pomoć svega prethodnog, izgubio život ja zaista mogu da osetim deo svoje lične odgovornosti ma koliko bio mali. Dakle, nije reč o kolektivnoj odgovornosti nacije kao nekakvog jedinstvenog bića već individualna svest o sopstvenom delu odgovornosti kao i pojedinačnoj odgovornosti i krivici neposrednih počinilaca i političkih nalogodavaca. Kolektivna odgovornost nastaje ako, od nas deset, svi ili većina imamo sličan odnos prema tim strašnim događajima. Samo na taj način verujem u kolektivnu odgovornost ako je ona u opšte može nešto i da znači. Za ovo se može reći da je moralni stav ali ono o čemu sam pisao u tekstu nema tu vrstu artikulacije. Reč je o osećanju koje nije moguće reprodukovati. Isto tako ne mislim da je krivica nužna za osećanje odogovornosti. Nisam kriv za zločine ali ipak osećam odgovornost iz gore navedenih razloga.
Ovakvi razgovori služe da pokušamo doći do odgovora o događajima koji su se desili u vreme naših života i zahvalan sam ti na tome kao i na čitanju. Ipak prava vrednost ovoga ne leži u davanju odgovora već u pitanju koje smo postavili i u načinu na koji smo ga postavili.
Bob Lebowski