Aleksandar Vučić u svom tekstu Srbi moraju u Evropu ne govori ništa novo niti iznenađujuće. Sve što je napisao mnogi ljudi govore već više od dvadeset godina. On nabraja zablude države Srbije u proteklih dvadesetak godina i pri tom on neodlučno (“valjda”) i ponizno ubraja i sebe kao jednog od onih kojih su bili nosioci ideja koje su državu odvele na stramputicu. Iz svega toga Srbija, “naš“ narod i on izlaze sa poukom i svešću o svojim greškama sa željom da se posledice te pogubne politike saniraju. Sve će to biti sanirano na veoma jednostavan način, odnosno ulaskom u EU koja je uglavnom bila protiv nas i našeg herojskog otpora ali šta je tu je, moramo sa njima nema nam druge.
Nekoliko stvari u tekstu upadaju u oči. Prva je Vučićev odnos prema tim greškama iz prošlosti. Po njemu potezi države Srbije u suštini nisu bile pogrešni već je samo tajming bio pogrešan. Srbija se borila za svoje granice sa punim pravom a njen otpor je bio herojski što nagoveštava da je Srbija bila neprestano u defanzivi. Nikoga nismo napadali samo smo branili ono što je naše. Želeli smo samo granice i dobre plate, ništa više. Nismo imali podršku sveta za naše ispravne ciljeve i ono što je trebalo da učinimo je da se samo malo pritajimo i budemo strpljivi sve dok političke prilike u svetu ne budu povoljne za nas i našu borbu. Zbog svega ovoga sa punim pravom mogu da se zapitam da li je ova, malo zakasnela, politička promena g. Vučića samo oblik kamuflaže da bi se sačekalo na promenu političkih odnosa u svetu kako bi se mogli vratiti našoj pravednoj borbi i otporu? Da li je ovo politika u senci? Dogodine na Kosovu? Oportunizam koji je toliko jasno vidljiv kod Tomislava Nikolića?
Druga stvar koja je u ovom tekstu očigledna je da je sve posledice ove pogrešne politike trpela isključivo Srbija koja je u slobodnom padu tresnula o zemlju uz mnogo grupnog i pojedinačnog bola. Bolelo je državu, narod i svakog pojedinca. Niti jedne reči o tome koga je još, u regionu, bolela pogrešna politika države Srbije. Biće da je g. Vučuću malo nezgodno da, kada je već priznao da je bio jedan od aktivnih učesnike te politike, proširi definiciju te iste politike na agresorsku i zločinačku a posledice na region. On je zadovoljan ograničenjem definicije i posledica zato što će time umanjiti nivo svoje odgovornosti. Loš tajming i nije neka velika greška više mu dođe kao greškica. Nije g. Vučić bio samo nosilac politike koja je dovela do ekonomske krize ili naprimer do pada dinara već i politike koja je dovela do mnogo zločina i genocida a to nisu iste stvari
Treća stvar koja je upadljiva je da g. Vučić nigde ne koristi pojam “građani Srbije” Zašto? Da je tekst počeo sa “Mi građani Srbije“ moglo bi navesti čitaoca da se priseti da je ogromna većina građana dala, svojim glasovima, plebiscitarnu podršku pogrešnoj politici Srbije. Moglo bi tako da se pokaže prstom na odgovornost države. Da ne bude zablude ne verujem u kolektivnu krivicu, ne na taj način, već samo hoću da pokažem da g. Vučić, svesno ili ne, pribegava apstrakciji i ublažavanju istine tako što je prebacuje na nivo ontologije a čak i metafizike. Ko njega svest o greškama iz prošlosti je veoma nejasna i deklarativna. Dakle, mi Srbi i naša iskonska htenja kao nekakvog zajedničkog nacionalnog bića kao takvog. Sve je to u nama ukodirano i teško da smo mogli bilo šta od toga da sprečimo. Mi smo takvi kakvi jesmo i kako onda možemo za bilo šta biti odgovorni. Što je površina tog bića veća i apstraktnija time će pritisak posledica njegovog pada biti ravnomerno raspoređen i svi će jednako trpeti. Samim tim će i krivica biti jednako raspoređena i depersonalizovana gotovo metafizička što će za krajnji rezultat imati odsustvo odgovornosti i pravednosti.
Ne prihvatanje odgovornosti ili umanjivanje odgovornosti promenu čini ništavnom. Ne pristajem na zataškavanje, ne pristajem na zaborav, ne pristajem na odsustvo odgovornosti i ne pristajem na nepravdu. Ne postoji cilj koji bi mogao opravdati da pristanem na tako nešto. Prihvatanjem naše odgovornosti ne prenosimo krivicu na buduće generacije. Ovo je po meni vrhunski pragmatizam i jedino što može ispraviti nepravdu je da delujemo pravedno. Sve drugo je mućenje bare sa ciljem da se sakrije ono što je u mulju dok ono i dalje mirno leži na dnu čekajući da se ponovo pojavi kada opadne voda.
Bob Lebowski