Gost bloger Milan Milošević
Reakcija na tekst “Građanska mantija”
Ako gospođa Pešić, pored svojih već poznatih stavova i političke prošlosti, dođe do naizgled kontradiktornog zaokreta u mišljenju i stavu oko pojedinih, a važnih, političkih procesa u društvu, onda je za svakog slobodno mislećeg građanina i intelektualca, stvarna i elementarna ljudska obaveza da makar na neko kratko vreme (pa recimo, makar vise od nedelju dana, npr.?) zastane sa svojim samo-zadovoljnim ideološkim i kritičkim reakcijama poput Vaše, gospodina Ilića i Peščanika. Sve, i uvek kod „nas“ je na prvu loptu – bez onog manje emotivnog, a više pragmatičnog posmatranja iza petog brda, gde naše oko možda još ne doseže? Možda nam fali neposrednog akcionog i političkog iskustva koji gospođa Pešić neosporno poseduje; da bi mogli da uvidimo sličnost i svojevrsnu konzistenciju Đinđicevskog pragmatizma u njenim mislima i recima?
Slično je bilo sa njenim predizbornim „zaokretom“ koji je na kraju, rezultirao masovnim zbegom, i akcionom artikulacijom, sada poznatijom kao „beli listići“. Nikome se nije svideo njen stav da je bolje „videti“ Nikolića nego Tadića kao predsednika, do banalnih (naručenih) tumačenja, kako je gospođa Pešić, tobože, promenila ‘tabor’(!?)
Mislim da je pozicija moralne i ideološke uzvišenosti u Vašem konkretnom slučaju, posledica komformiteta koji uživate u poziciji koja vas ne poziva na rizik koji politički procesi iziskuju. Tu pre svega mislim na primarno kritičku ulogu, koja sama po sebi ne nosi akcioni politički, i socijalni plan. Upravo ta dalekovidnost i prividna nekonzistentnost u rečima i delima gospođe Pešić, je ono sto izmiče i Vama, kao i ideološki ekstremno zaokrenutom Pešcaniku, kao i sve češće (zlo)upotrebljavanom gospodinu Iliću u sličnim prilikama. (Za koga inače, mislim da je apsolutno fantastičan intelektualac, ali i često neoprezni emotivac, sto često potire kvalitete jednog – nauštrb drugog.)
Ja pak i dalje uživam u tekstovima, a naročito emisijama Peščanika, odavde, iz dalekog Vankuvera gde živim i radim vise od decenije. Nije teško prepoznati visoki lični i intelektualni kvalitet gotovo svih sagovornika i saradnika Pesčanika, godinama unazad.
*
Beli listići su za neke bili glasački „blok za likovne radove“, „snežna poljana“, itd. – a za neke od nas, i još mnogo pre te pojave u novije vreme – broj leta na avionskoj karti, koje smo moja supruga i ja kupili za nas još pred kraj ’99. Jedno vreme sam duboko verovao da smo tim svesnim „činom“ sebe doživotno uskratio/li za jednostavno pravo da govorim ili delujem u ime nečega sto se tiče pre svega života ljudi u zemlji koju smo ostavili iza sebe. Sada pak verujem da upravo ta psihološka, kulturna i geografska distanca, ako hoćete, mi/nam upravo daje specifičnu prednost u posmatranju aktuelne stvarnosti u društvenim procesima zemlje, koja je i dalje ostala zatvorena, a u međuvremenu, i dodatno izraženo klerikalna, te kulturno-obrazovno i politički erodirana.
Plejada recikliranih likova iz ’90, kojima je uzgred budi rečeno, sve oprošteno od onih koji su sansu za reformom društva proćerdali, a počevši upravo od tog čina – je nešto sto je deo stvarnosti i teškog izbora svakog onog koji je znao da ce uskraćivanjem svog glasa, neminovno dovesti na vlast neumorne, bučne i agresivne kornjače i „kofernjače“?
1. Vasa opravdana briga o sprezi kriminala i države, je oksimoron sam po sebi, u kontekstu onoga o čemu gospođa Pešić piše u svom najnovijem tekstu. Dakle, ona (sprega države i kriminala) se dalje podrazumeva sama po sebi, ali se gospođa Pešić iz toga uzdiže, te se više time i ne bavi. Ona to podrazumeva i ne ponavljajući svoje misli i reči oko nečega sto je već mnogo puta ranije rečeno, objašnjeno i argumentovano iz celog asortimana dokaza i izvora.
Ne, gospođa Pešić ide dalje, bez da utvrđuje ono što nam je već svima poznato, eksperimentalno poseže za Čerčilovskom doktrinom, koja i sama vuče korene još iz arapskih (Artasastra 6 vol.) i sličnih kineskih učenja: “neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.’ U čemu gospođa V. Pešić, pre svega pravog neprijatelja vidi u ideologiji klero-fašističkih desničarskih organizacija, kao genseka desničarskih struja i crkve; potom DSS, Radikala, raznih Radikala bez bedža i najopasnijih od svih – vojnih i državnih tajnih službi i pojedinih otetih centara moci u okviru i samih tih „službi“! Na koncu, upravo su ti ljudi, ubistvom i drugim sredstvima sprečili Đinđićeve društvene reforme, te potom ustoličivši svoje političke trabante i proksije, nastavili taj proces do dana današnjeg. Ako je to meni jasno kao dan odavde, kako li je tek onda to jasno gospođi Pešić, Pesčanik-u, itd?
2. Vasa druga tačka oko pregovora sa Kosovom: opet teško da je realan prikaza stanja, jer ono sto gospođa Pešić primećuje, to je jedan novi i čini mi se, neočekivan (ma koliko neiskren) pragmatizam samog Dačića – koga, jasno je to, bez da se ponovo na to i osvrće gospođa Pešić, naravno kao i Vi, i nama slični – ona očima ne može da vidi! Njena reakcija je„neoprezna“ i eksperimentalna, jer vidi da nema državne harmonije u rešavanju tog pitanja, i da se na njegovu aktivnu „slobodnu ruku“ oko tih pitanja, diže ceo talas komešanja i podmetanja, koje u velikoj meri podsećaju na prelid/uvod medijskog i drugih napada na našeg pokojnog premijera Đinđića. Motivi za taj reaktivni proces, koji Vi nazivate odronom nokautiranog sa vrha brega, potpuno su nevažni gospođi Pešić. Njen pragmatizam počinje i završava za ciljem koji ne bira sredstva. Vi i gospodin Ilić se tu zadržavate – čini se najviše – i naravno, kritički reagujete na iznenadni makijavelizam gospođe Pešić. Tu lezi moja kritika vama, jer ste prethodno i sami uradili isto/slično, prihvativši svojim belim glasom posledice koje gledamo danas. Jedino sto nam/vam je ostalo je sada da plivate i vrebajući, pozdravite svaku, pa i najmanju priliku za makar i simbolični pomak na bolje. Jer, našeg/vašeg glasa takoreći da više i nema u real-političkom, parlamentarnom životu.
Gospodin Ilić, Vi i Peščanik, na moju iskrenu žalost, konstatujete i osvrćete se na nešto sto jednostavno zanemaruje ove detalje, umesto da pustite da cela ova stvar dobije svoj neki tok, u kojima se vukovi napadaju međusobno, sa nadom da ce onaj, koji možda pomakne za korak bliže šansu da se „kašikom“, i na silu, Srbiji nametne pravni koncept moderne države, kroz približavanje EU; Ne, sad nam odjednom postaje vazno dali je Dačić jel’te drugar sa kriminogenim delom društva!? Ko je igrao tenis, ili jeo ribu sa „bananom“, to je izgleda sad manje vazno, što je u najmanju ruku pomalo licemerno za svakog onog ko je znao sta ce njegova/njena glasačka apstinencija značiti za neposredni i dolazeći politički i drugi život u zemlji- post Tadić i DS.
Tacno je, gotovo svaki glasač donosi odluku o svom glasu, pre svega na bazi sopstvenih emocija. Emocije su, da se razumemo, jako važne, jer predstavljaju ljudsko iskustvo u svakoj odluci – ma kako maloj, ili velikoj da se radi. Problem progresivnih i društveno liberalnih ideja u Srbiji pak je upravo u tome, što komunicira emotivno i intelektualno, ali samo među sobom. Time hrani našu opravdanu sujetu, I pothranjuje naš bes. Bes manjine koja je u pravu. U pravu i u korist čak i za one, koji (još) ne znaju da nisu u pravu! A takvih je vise od 90% u Srbiji, utamničenoj u svoj patrijarhalni sistem „vrednosti“, kako na porodičnom, tako i na drugom planu – zapravo, preliveno svuda u društvenom životu decenijama i vekovima unazad. Ta „naša“ emotivnost, nažalost, kreira i alibi upravo onih „preostalih“ 90% posto, koji u starom dobrom „lucidnom“ maniru, odmahuju glavom na sve nas, uz patronizirajuće gestove i reci tipa: “ gle“ njih, uspaljenih radikalnih levičara i večito tmurnih kritičara svega i svačeg’… pa onda bujica, tj. lavina drugih epiteta,… to ne komunicira sa energijom promena koja moraju biti politički nivelisane, artikulisane i oformljene na jednom pre svega institucijalno prihvatljivom nivou. Pre svega – ideološki i politički, sa ciljem formiranja jedne moderne pravne države.
Eto tome se ja još nadam, iako me lično (i porodično) odavno vise ne dotiče ne nekom svakodnevnom, životnom planu. Mogu samo misliti kako je Vama.
Milan Milošević
Doktorski kand., Univerzitet Britanske Kolumbije
Muz. Direktor, Vankuver Koledz