Lica
Vojislav K. – Čovek sa do sada najvećom izmerenom gustinom srpstva I kućni prijatelj cara Konstantina.
Ivica D. – Svi znamo ko je i šta je, čak i on to zna.
Aleksandar V. – Državni rekorder u količini žrtvovanja za narod po kubnom metru i nosilac ordena Aleksandra Vučića drugog stepena.
Radoš B. – Najveći rediteljski sin naših naroda i narodnosti.
Vuk D. – Trudi se da bude srpski Tomas Man i poslednji čovek na planeti koji priča četnički jezik.
Tomislav N. – Srpski Tomislav Nikolić. Ponekad radi kao metafora za Milanski edikt
Boris T. – Počasni.
Čiča – Draža
U Srbiji 2016. godine situacija nije ni malo vesela. Gore je nego prošle godine ali na svu sreću bolje je nego sledeće. To daje ljudima snagu da izguraju još jednu godinu. Svi vodeći ljudi iz vladajuće stranke (SNDLSSPO Srpskog Narodno Demokratsko Liberalno Socijalističkog Pokreta Obnove) su se sastali da vide šta da učine kako bi spasili državu od kolapsa. Nakon dugog razgovora i zaključuju da je ovde danas sve dobro ali da je problem u prošlosti, odnosno podela na četnike i partizane. Zaključuju i da je najveći problem u razjedinjenu srpskog naroda koje se desilo davno u drugom svetskom ratu. Zato su doneli odluku da se ulože napori i sredstva za pravljenje vremeplova kako bi se greška u prošlosti ispravila i tako izmenila prošlost. Vremeplov je brzo napravljen i na njihovu sreću radi bez greške. Imali su nekoliko uspešnih probnih pokušaja vraćanja u bližu prošlost i to gotovo bez incidenta. Jedini incident se desio kada su se vratili u devedesete, Aleksandar i Ivica nisu želeli da se vrate pa su morali da ih na prevaru uvuku u vremeplov. Danas su otišli tamo gde su planirali: Godina – 1941., mesto – Čiča Dražina koliba, prisutni – svi i Čiča, cilj – izmena prоšlosti kako bi se sadašnjost izmenila na bolje.
POSLEDNJI ČIN
Scena.
Drveni zidovi od stabala sa tri strane. U sredini je ručno i pomalo nezgrapno izrađen okrugli sto sa osam stolica. Flaša rakije je na stolu. Pored nje je nož zabijen u površinu stola. Vatra iz kamina jedva čujno pucketa. Na levom zidu nekoliko portreta: novi kralj, stari kralj, predsednik vlade, Čiča, Pašić, i još nekoliko nejasnih likova. Na drugom zidu je veliki radni sto i udobna fotelja a odmah pored krevet. Na poslednjem zidu levo od publike nema niša osim vrata. Toplo je i prijatno. Poziva na spavanje. U sobi nema više ničega čak ni puška ili pištolj iako je ratna godina, pa tako neće biti ništa što bi moglo da opali na kraju vodvilja. Pridošlice mašu rukama i govore u glas. Njihov domaćin, Čiča, ćuti i sluša ništa ne shvatajući. Nakon nekoliko minuta odlučuje da ih prekine.
ČIČA: Tišina! Mir! Ćut! Ni reč neću da čujem bando raspuštena. Ko ste bre vi i šta hoćete?
SVI: (U glas, bez smisla) Došli da, … budućnost, … vi i mi, … propast, … Srbija, … on laže, … neka jede govna, … ti si tek lopov …
ČIČA: (Koljački podiže ruku) Tišina! Ponavljam ućutite već jednom!
(Nadvikivanje jenjava i ćuteći čekaju šta će dalje biti. Draža ne zna šta da radi sa ono malo zbunjujućih informacija koje je pokupio u horu glasova. Namršten je brada mu podrhtava dok govori. Namešta naočare a zatim nastavlja.)
ČIČA: Nema više priče u glas već jedan po jedan. Možete da progovorite tek ako vas nešto pitam i to pojedinačno ili ću da vas streljam. Govorite samo uz moju dozvolu. Jasno!
NEKO IZ GOMILE: Nisi ceo rat ispalio metak a sada bi da streljaš.
ČIČA: (Koljački van sebe) Ko je to rekao? Ko? (prilazi Vuku) Ti? A? Šta me gledaš tako?
VUK: Nisam ja Čiča, tebe mi. Nikada ja ne bih tebi nešto tako rekao.
ČIČA: Ćut! Nisi dobio dozvolu da progovoriš. (odlazi prema publici i upire prstom) Da nisi ti to rekao ili tamo ti, da ti šta se praviš naivan. Niko a? Niko? Hohštapleri i komunisti. Deder ti prvi, kako se ono zoveš?
VUK: Zovem se Vuk.
ČIČA: Vuk. Dobro Vuče, šta ovo trabunjanje o dolasku vremeplovom iz budućnosti treba da znači? Da nije
nekakva komunistička ujdurma?
VUK: Nije, nismo mi komunisti, mi smo na vašoj strani.
ČIČA: Čak i tamo onaj?(Pokazuje na Tomislava)
VUK: I on, pogotovo on. On je vojvoda.
ČIČA: Ma nemoj. Vojvoda! Kako mu je prezime?
VUK: N.
ČIČA: Nikad čuo. Kako to da nisam čuo za toga vojvodu.
VUK: Nije čudno, neće ni on da čuje za to više.
ČIČA: Dobro, dobro, u redu. Hajde još jednom da mi ponoviš priču o tom vašem dolasku i misiji. Ne izostavljaj ništa ma kako ludo bilo.
VUK: Dobro, evo ovako. Bijaše to negde uoči Đurđevoga dana kada smo seli da se kao ljudi dogovorimo šta nam je činiti. Srpska država u teškim mukama lipše pod nevoljama. Sastali se svi …
ČIČA: (Blagonaklono koljački) Čekaj, bre. Kao to bre pričaš? Da li ste vi stigli iz budućnosti ili prošlosti?
VUK: Iz budućnosti.
ČIČA: Što onda pričaš tako?
VUK: Pa tako. Ja sam pisac takoreći književnik. Napisao sam knjigu o vama, Čiča i o nekim događajima koje pokušavamo da sprečimo.
ČIČA: O meni? Ti si pisao o meni? Baš sam iznenađen da se o meni pišu knjige i da ću ostati upamćen.
VUK: Hoćete, Čiča, biće te upamćeni ali na tome moramo malo da poradimo i da vaše mučeništvo zasija jačim …
ČIČA: Kakvo sada mučeništvo?
VUK: (Shvata da je rekao više nego što bi smeo. Ćuti pokušavajući da smisli neki odgovor. Okreće se prema saputnicima ali oni odmahuju glavom. Nakon nekog vremena progovara.)Ne, Čiča, to je samo književni stil. Nema mučeništva. Samo metafora za tvoju mudru borbu.
ČIČA: Kao da si guslar. Dobro de, nastavi, ako si tako navikao. Guslaj.
VUK: Gde sam ono stao. Ovaj, da. Sastali se glavešine srpske da vide šta im je činiti. Razjedinjen nam je narod na četnike i partizane.
ČIČA: Šta je tu čudno? I treba da se zna ko je četnik a ko partizan. Da nećeš ti da se ujedinimo sa tim zlotvorima?
VUK: Ne, Čiča, ne. Samo kažem kako je kod nas tamo u budućnosti i da nije baš dobro po tom pitanju. Zato treba da promenimo neke događaje u prošlosti, to jest sada, i da tako izmenimo budućnost. To nam je plan. Zato smo svi tu i ništa više.
ČIČA: (Konteplativno koljački) Hm, dobro. Recimo da je sve to što guslaš istina i da vama tamo baš i ne ide najbolje ali kakve to veze ima sa mnom? I kako ja mogu da vam pomognem?
VUK: Ovaj, pa može te da nam pomognete. Ima načina. Ima načina da i meni lično pomognete ako mi dozvolite da
ostanem ovde sa vama. Ovo je za mene, Čiča, ostvarenje svih snova. (Blizu je da zaplače) Uvek sam bio sa vama vi ste uvek bili sa mnom. Kada bi vi samo znali koliko vas volim.
ČIČA: Dobro, de nemoj sada plakati. Smiri se. Objasni ti meni sve ponovo.
VUK: Ne mogu. Suza suzu stiže. Radosnice. Bolje će vam to objasniti vojvoda Tomislav. (Vraća se među ostale dok rukama briše suze. Svi rukama guraju Tomislava da istupi ispred i počne da priča. Otima se ali bezuspešno. )
ČIČA: (Zainteresovano koljački kruži oko Tomislava čiji govor tela jauče. Nakon nekog vremena zastaje i unosi mu se u lice) Ti si, kažeš, vojvoda.
TOMISLAV: (Kao da je ispred Putina) Jesam, ovaj, da.
ČIČA: Četnički vojvoda?
TOMISLAV: Ne, nisam. Nisam vojvoda.
ČIČA: Nisi?
TOMISLAV: Ma ne, jesam, ja sam četnički vojvoda.
ČIČA: Dakle jesi ili nisi?
TOMISLAV: Ne, nisam. Mislim ako i jesam onda nisam. Ako nisam onda jesam. U stvari ja sam predsednik.
ČIČA: Predsednik i vojvoda. Vidim da se tamo kod vas vojvode poštuju. A predsednik čega?
TOMISLAV: Samo predsednik. Ništa više. Predsednik Srbije. Vojvode se u opšte ne poštuju. To je problem.
ČIČA: (Iznenađeno koljački) Ne poštuju se vojvode! To je rezultat moje borbe? Šta si se tu stisnuo i ukrutio. Živni malo ako si vojvoda, predsednik ili šta već. Hoćeš rakije?
TOMISLAV: Hvala, može jedna.
ČIČA: Evo flaša i dobro potegni kao pravi vojvoda.
(Tomislav uzima flašu i pije iz nje čekajući na neki znak od Čiče kada je dosta. Čiču ovo očigledno zabavlja. Nakon par sekundi se ipak smiluje na Tomislava, koji ga očima moli da da neki znak, i daje mu rukom znak da je dosta. )
TOMISLAV: Uh, hvala, Čiča. Živeo.
ČIČA: Živeo, živeo. Deder sada mi objasni sve ponovo, šta jesi i šta nisi i zašto.
TOMISLAV: Dosta je to komplikovano.
ČIČA: To mi je jasno. Ali probaj da kažeš nešto smisleno, makar malo.
TOMISLAV: Evo ovako. Ja trenutno nisam vojvoda mada u stvari jesam. To vam je kao da sam zamrznuo status dok se prilike ne promene. Trenutno su prilike takve da nisam, mada se ne osećam tako već obrnuto ali zvanično nisam.
ČIČA: (Koljački zbunjeno) Ništa te ne razumem. Hajde još malo potegni pa da vidimo kako će posle toga da
bude.
TOMISLAV: Dobro, Čiča. (Uzima flašu)
ČIČA: Tako, gutljaj po gutljaj. Još, još, još.
(Ostali se stiskaju jedan uz drugog kao da se žele stopiti u jednu osobu i tako se spasiti onoga što misle da ih čeka. Misle da će proći kao Tomislav. Strepe. )
ČIČA: (Koljački šaljivo) E tako, sada je dosta. Dosta bre, daj tu flašu.
TOMISLAV: Uh Čiča bre, što vam je dobra ova rakija. Za vojvode. Jeste ja sam vojvoda i to četnički. Da li ima neko nešto protiv? A? (Okreće se prema ostalima.) Ko? Ti Aleksandre? Ti si me nagovarao da se primirim i da postanem peder. Da, peder, ne vojvoda već predsednik peder. E sada je dosta ja se ne vraćam u budućnost. Nikada! Ovde mi je bolje. Ovde se prirodno uklapam.
ČIČA: (Smeška se koljački). Ipak si vojvoda, vidim ja.
TOMISLAV: Jesam Čiča. Naterali me da ne budem već da postanem neki peder. Neće više moći. Čiča, da samo znate kakva je to muka. Od prijema do prijema. Od države do države. Samo se smeškam i ponavljam ono što su mi napisali. Znate, Čiča, da sam držao govor u Ujedinjenim Nacijama. Ne znate. Znam da ne znate. Izašao sam za govornicu, uzeo onaj papir a slova sitna ništa ne vidim. Zastao sam na sekund dva i kroz glavu mi projurila misao kako izlazim za govornicu u četničkoj uniformi a oni svi ustanu i tapšu. Onaj naš mali, što je bio predsednik skupštine, lupa čekićem o sto i najavljuje mene, četničkog vojvodu. Tapšu sve dok ne pokažem rukom da je dosta i kažem “Pomaže bog braćo“ a oni svi u glas „Bog ti pomogao“ Onda svi ćutimo i gledamo se. Znamo svi da nam nije više potreban nikakav govor kada oči govore. Ipak držim govor a oni ćute. Udišu svaku moju reč kao vazduh. I onda sve nestade. Opet je tu govornica i oni ljudi što čekaju da nešto kažem. Čiča, samo da znate šta sam sve morao da istrpim. Protokole, odela, kravate, knjige, tekstove, reči koje se teško izgovaraju i sve sa ciljem da me otuđe od onoga što jesam. Četnički vojvoda. Kud sam i postao predsednik. Jedino mi dobro kada odem kod Putina pa se tamo malo opustim, pričam šta hoću i kako hoću. Tamo sam vojvoda i car. Samo sedim i gledam u njega a on nešto priča i smeška se. Ne čujem šta prevodilac priča. Ko će da sluša prevodioca pored Putina. Kao da on može da kaže nešto loše. E moj Čiča samo sam tamo to što jesam.
ČIČA: (Sa koljačkim zanimanjem) Ko ti je taj Putin?
TOMISLAV: On ti je Čiča, Rus.
ČIČA: Rus? Komunista? Zar ste sa komunistima zajedno?
TOMISLAV: Ma ne Čiča on je carski Rus. I lep je. I pametan. Ma predivan. Možeš ga danima gledati i nikada ti neće biti dosta. Nikada. Samo sam uz njega to što jesam. Čiča, kada je on u blizini mene oblije neka toplina, srce počne da lupa i svet se čini lepšim.
ČIČA: Dobro vojvodo. Vidim da ti nije lako. A kakva je vaša misija ovde? Hajde sve mi lepo ispričaj.
TOMISLAV: Čiča, ne znam kako da ti kažem ali mi smo došli da vas promenimo pa da ja slobodno mogu da budem vojvoda. Tako su mi rekli. I da naravno svima bude bolje. Ma nisam ja to najbolje shvatio. To je sve onaj tamo zamesio. (pokazuje na Aleksandra čije lice se ispunjava užasom.) On mi je oteo moj status vojvode a sada hoće
i vaš, Čiča.
ČIČA: Ček, ček, kako to misliš da me promenite?
TOMISLAV: Ma ne, Čiča. Kada smo se dogovarali samo sam klimao glavom po protokolu i pravio se da
razumem. Kada si vojvoda nema takvog glupiranja. Sve se zna i sve je jasno. Nema o čemu da se raspravlja i razmišlja. I molim te, Čiča, da mi dozvoliš da ostanem ovde. Njih pošalji nazad a ja ću biti miran kao bubica. Nećeš me ni primetiti. Molim te Čiča. Ovde je moja stvarnost.
ČIČA: Dobro, de. Hajde sada ti. Da ti, Aleksandre. Da vidimo kakva si ti zver.
ALEKSANDAR: Pomaže bog Čiča.
ČIČA: (Koljački smerno) Bog ti pomogao. Kaže vojvoda da si ti glavni. Tamo kod vas, gde god to da je, ima neko i važniji od vojvoda. Da nisi i ti vojvoda? I to neki glavni, iznad svih.
ALEKSANDAR: Nisam vojvoda. Ja sam Čiča potpredsednik vlade, zamenik onom tamo Ivici, ali sam zapravo glavni mada u stvari nisam. Mislim bio sam pomoćnik vojvode i baš kada je red došao na mene krenulo zlo doba i tako ostadoh bez toga.
ČIČA: Kod vas to sve mnogo kontradiktorno. Svi bre nešto jeste i niste. Ne može čovek da bude na čisto sa vama. Svi ste neke vođe, predsednici, kolovođe, vojvode i slično. Deder objasni ko si bre i šta si ti? I šta ti znače ti sastavljeni prsti?
ALEKSANDAR: To je nešto novo kod nas i moderno. Govor tela i Max Veber ali nemamo vremena za to sada.
ČIČA: Vremena ima koliko hoćeš zato mi sve potanko objasni. I to prvo ko si i šta si.
ALEKSANDAR: Dobro Čiča kako vi kažete. Uvek sam poštovao starije i sledio njihove ideje i misli. Ja sam potpredsednik ali sam glavni zato što me svi vole i zbog mojih prirodnih predispozicija. Jeste predsednik vlade Ivica ali on ne radi taj posao već neki drugi tako da ni on nije ono što jeste. Slažemo se mi dobro i poštujemo ali zna se ko sve vodi. I nisam ja samo potpredsednik, ne. Ja sam i ministar vojske, policije, prosvete, zdravstva, poljoprivrede, kulture, sporta i svega ostalog.
ČIČA: (Koljački strogo) Slušaj. Dosta mi je tog prenemaganja. Da li hoćeš da ti saspem ovu rakiju u grlo ili ćeš početi da pričaš iskreno?
ALEKSANDAR: Iskren sam Čiča. Evo neka vam oni potvrde. (Pokazuje na ostale. Potvrđuju klimanjem glavama, bez
reči) Eto i oni su potvrdili.
ČIČA: Ti si dakle glavni ovde.
ALEKSANDAR: Pa, ovaj, da. I ja i Tomislav i Ivica i Vuk i svi smo glavni.
ČIČA: I Vuk je glavni. A za šta je on glavni.
ALEKSANDAR: On je glavni za pisanje, za književnost. On je gospodar književnosti a i u opšte je glavni kao i svi mi.
ČIČA: (Zaključuje koljački) Mnogo vas je glavnih, previše. Samo ti nastavi.
ALEKSANDAR: I tako, Čiča, jesam glavni ali sam platio visoku cenu. Morao sam da se odreknem da budem glavni u onome što volim da bih bio glavni u onome što ne volim. Morao sam da se promenim. Nije bilo dovoljno da se samo pravim već stvarno da se promenim ali polako izbija iz mene ono pre mene i to mi se sviđa, Čiča, mnogo
mi se sviđa. I ovde sada kada smo kod tebe kao da se nekako pojačalo, izvire iz mene. Nego Čiča da vas pitam nešto u poverenju. (Prilazi mu dok ovo govori a zatim ga odvlači na drugi kraj sobe i govori tiho) Ovi hoće da vam naprave isto ono što i meni, da vas promene. Ništa im ne verujte. Nešto sam mislio, pošto se ovde osećam dobro da ti i ja ove pošaljemo nazad a da ja ostanem ovde sa tobom. Brzo će mene proći ova promena ovde. Ovde sam ono što jesam. A, šta kažete Čiča?
ČIČA: (Koljački tiho) Dobro, za to ćemo još da vidimo ali i dalje mi nije jasna ta vaša misija.
ALEKSANDAR: Čiča, ja imam samo jednu misiju da ostanem ovde a šta ovi ostali žele to će da vam pojasni onaj tamo. (Pokazuje rukom prema Borisu.) I ne zaboravi te, Čiča, na mene.
ČIČA: Borise, Borise ti si za borbu, sudeći po tvom imenu. A da li si i ti neki glavni.
BORIS: Jesam, Čiča , glavni sam. Počasni glavni.
ČIČA: (Koljački iznenađeno) Počasni glavni!? Pa to je neki još glavniji od glavnijih.
BORIS: Da jeste. Poprilično glavniji samo to ovi slabo cene mada sam njihov počasni glavni.
ČIČA: Vidim da si i ti kontradiktoran kao i ovi pre tebe. I jesi i nisi.
BORIS: Vrlo je jednostavno. Ja sam njima bio glavni a onda, kada to više nisam bio, rešili su da me, kako bih rekao, konzerviraju i stave na počasno mesto koje nije ništa manje glavno teoretski mada ne i praktično.
ČIČA: Ništa te ne razumem. Mnogo je to kod vas komplikovano.
BORIS: Tako je, Čiča, svi smo komplikovani i podeljeni. Mi smo toliko podeljeni da smo stigli do toga da je i svako sam sa sobom podeljen. A sve vuče iz prošlosti pa smo mi zbog toga ovde. Samo da znate ja sam bolji od svih njih nisam ja kao oni. Osetljiv sam na tuđu bol. Znam kada nekoga nešto boli. Evo sada, Čiča, ja osećam šta vas boli i odmah imam potrebu da izjednačim svoju bol sa vašom. Odmah će biti bolje i vama i meni. Odlično poznajem tehniku.
ČIČA: Ništa mene ne boli. Doduše, malo me zabole za tu tvoju bol.
BORIS: Čiča, niste to nikada probali. Mnogo je dobro. Savršeno. Da se ja pitam prodavao bih izjednačavanje bolova na grame. Nemate pojma kako je to snažan osećaj. Kada sam to prvi put rekao nisam mogao danima da spavam od divljenja samom sebi. Krenem ja da spavam, legnem u krevet ali čim se setim sebe neće san na oči. Nikako. Imao sam često takvih genijalnih ideja. Da li vi Čiča znate šta je to fusnota? Znam da znate ali kako sam ja to primenio, pa to je predivno. Da znate ja i danas kada je spomenem malo se pomokrim. Onako, malo poteče od sreće. Evo i sada. Kap dve.
ČIČA: (Koljački zabezeknuto) Ala si ti lud. Dobro samo se smiri. Lepo i polako dođi sebi i pričaj mi o vašoj misiji.
BORIS: Ma nije bitna naša misija bitan je moja, Čiča, moja misija. Misija izjednačavanja bola. Prosto osetim kada to nekome treba. A i vi imate neki obrnuti kameleonizam, svako u vašem prisustvu želi da postane kao vi. U svemu čak i u bolu. (Odvlači Čiču na stranu) Mene je neka sila ovamo poslala da ostanem sa vama. Znam da vas mnogo boli i da je ovo prava prilika da pokažem svoj talenat. Pošaljite ove probisvete kući i samo mene ostavite ovde. Biće sve u redu, veruj te. Imam odličnu taktiku za ovaj rat. Sastanemo se sa Nemcima da izjednačimo bolove i biće sve u redu.
ČIČA: Dobro, dobro. U redu, vidim da i ti ne znaš ništa o misiji. Mora da neko od vas zna. Koje glavni u vašoj misiji?
BORIS: Onaj tamo. (Pokazuje na Ivicu) On je uvek glavni kako god da okrenete. Znam šta ga boli, on zna šta boli mene, zato je i glavni. Zbog mene i mog talenta, ostavite me ovde i videćete o čemu je reč.
ČIČA: Samo se ti vrati među ostale. Tako, lepo. A sada ti, Ivice da vidim kakva si ti to zverka.
IVICA: Poštovanje dragi Čiča. Ja sam Ivica. Premijer i glavni u državi.
ČIČA: Konačno neko ko je ne sumnjivo glavni. Bez dileme.
IVICA: Pa sad …
ČIČA: (Koljački blago iznerviran) Šta sada? I ti jesi i nisi.
IVICA: Zavisi kako se uzme. Principijelno jesam glavni ali ne su svim tačkama vremena. Ima tako ponekad kada nisam, onako baš nisam, pa se onda primirim i sačekam da vidim šta će da bude. Onako par meseci da se slegne i eto me opet.
ČIČA: Ništa ja to ne razumem. Prekini da lupetaš i kaži mi sve što znaš. Nisam ja ovde da bih slušao ta vaša sranja.
IVICA: Ne, Čiča, nije sranje, Vođe mi. Nemojte se ljutiti. To je prosto. Prvo se primirim a onda kada me skoro svi zaborave pojavim se i kažem na me nešto boli, da mi nije lako i da patim. Onda svi počnu da me ispituju: Pa šta je? Šta se desilo? Šta me boli? I slična pitanja a ja samo ćutim i kažem im da me ne pitaju ništa. Ni gde sam bio, ni šta sam radio, ni čime sam se bavio, ni šta sam pričao, baš ništa jer me mnogo boli. E, a onda njima kao da bude krivo što i njih tako ne boli, pa da budu u centru pažnje kao ja, počnu da se ispituju da li i njih nešto boli. I tako merkamo jedni drugima bolove.
ČIČA: Šta mi sada sve ovo napriča. Ništa nisam shvatio. A da li nešto znaš o vašoj misiji?
IVICA: Mnogo smo podeljeni tamo odakle dolazim. To nam je najveća muka dragi moj Čiča. Mislim, nismo mi ovde prisutni podeljeni. Mi se odlično slažemo. Između nas nije problem već je narod podeljen to nas boli. I kada je narod podeljen onda nije kompaktan i kao takav ceo uz nas već nekako svako na svoju stranu vuče. U stvari ima dve strane. Ta jedna je na našoj strani a druga nije zbog nekih događaja u prošlosti koje želimo da ispravimo.
ČIČA: Čekaj, bre. Ovo je vaša prošlost i u njoj se desilo nešto što vam sreću kvari. Dakle šta se to dogodilo toliko što vas deli?
IVICA: Dosta je to komplikovano, Čiča, i bolje će o tome neko drugi da ti kaže, na primer Vojislav. On je glavni za to. Nego da ja tebi nešto u poverenju kažem. Vidi, ja bih da ostanem ovde sa tobom. Znam da se pritajim i da oprem dobro a onda da potajno izedam. Meni se tamo Čiča da budem iskren u opšte ne vraća. Ovo je moj svet. Ovde sa tobom biće kao nekada sa vođom kada sam bio mlad i kada smo bili najjači. Tada sam poslednji put imao osećaj da sam živ. Sve posle Vođe nekako se razvodnilo, uljuljkalo i podemokratisalo. Svi nešto hoće, čačkaju nešto po prošlosti
i svuda turaju nos. Kod vođe se znalo ko šta radi. Čiča ti si takav kakav si idealan i bezgrešan. Ne daj da te nagovore da se promeniš. Nikako.
ČIČA: I ti bi da ostaneš. Dobro, videćemo. A sada se vrati među ostale i daj tog Vojislava ovamo.
VOJISLAV: Pomaže Putin, Čiča.
ČIČA: Pa jel to taj ruski car?
VOJISLAV: Nije on car, dragi Čiča, on je car bogova.
ČIČA: Car bogova!? To još nikada nisam čuo ali dobro. Nego kaži ti meni, Vojo, kažu mi da si ti ovde glavni ili jedan od glavnih. Da li je to tačno i za čega si ti to glavni?
VOJISLAV: Glavni jesam i to za srpstvo. Ja sam gospodar esencije srpstva.
ČIČA: (Sa koljačkim čuđenjem) I to postoji kod vas u budućnosti?
VOJISLAV: Naravno da postoji. Bez toga ne bi bilo ni srpstva ni Srbije.
ČIČA: A da ti to meni malo objasniš, pošto ništa ne razumem ali samo da znaš ako mi kažeš i ti da jesi i nisi ima da te odmah pošaljem na streljanje. Jasno?
VOJISLAV: Jasno, Čiča, naravno da je jasno. Evo ovako. Ja jedini znam šta je to esencija srpstva i gde se nalazi. To je tajna za sve tamo ali tebi ću da kažem. Ona se nalazi u mojoj dnevnoj sobi. Da. Tamo je čuvam i pazim. Ponekad zajedno nešto čitamo ili pišemo. Uglavnom radimo sve stvari zajedno. Naučio sam je da mi skoči u krilo ili da zatvori vrata kada uđem u sobu. Svašta ona zna. Voli da je mazim rukom pre nego što zaspe. Nekada mi se uvuče u krevet i spava sa mnom. Milina je imati je pored sebe. Kako se samo obraduje kada se vratim kući, to je milina videti. Volimo zajedno da sanjamo o Putinu ili da se šetamo dok nam kalašnjikov nehajno visi na ramenu. Kada sam bio kod Putina pokazao sam mu njenu sliku. Rekao je da je lepa. Kada onda nisam umro od sreće, nikada neću. Uzeo je u ruku, evo ovako, i kaže lepa je. Mene oblilo neko blaženstvo, neka toplina oko srca kao da sam u raju.
ČIČA: (Koljački rezignirano) Vi svi što više pričate sve manje govorite. To je redak talenat. A kako to da si baš ti gospodar esencije srpstva?
VOJISLAV: Ona se na mene navikla i bez mene ne može ni jedan dan. Ako mene nema ode srpstvo i Srbija do đavola. Nisam ja birao svoju sudbinu. Mene je esencija izabrala sama kao savršenog za tu dužnost a nju je kao što znamo poslao bog koji je samo izvršio Putinovo naređenje. Tako to kod nas ide.
ČIČA: Ide, ide ali onda stane pošto ipak imate probleme. Hajde bar ti da mi kažeš nešto o vašoj misiji kažeš. Ti jedini nisi ovo ili ono a to mi se kod tebe sviđa.
VOJISLAV: Uh, pa ta misija je, Čiča, malo komplikovana. Mi treba zapravo da te nagovorimo da, ovaj, promeniš taktiku, zbog, ovaj, da se ovaj … Ma baš me zabole za misiju ona mi je poslednja rupa na svirali. Imam ja drugu ideju. Da se ja vratim po esenciju srpstva, ove ostavim tamo i da ti i ja lepo ovde na sigurnom da čuvamo našu
esenciju. A, šta kažeš?
ČIČA: Vidim ja da je vaša misija da ostanete ovde. Možda će ovaj poslednji da mi otkrije o čemu je reč. Ti tamo, istupi. Kako se zoveš?
RADOŠ: Ja sam Radoš, dragi moj Čiča.
ČIČA: De, gukni Radoše znaš šta me interesuje.
RADOŠ: Čiča mene su prevarili. Nagovorili me da pođem sa njima i ponesem svoju tv seriju. Sada kada vas vidim shvatam da je to bila greška. Molim vas da ostanem ovde sa vama a ovu bandu vratite nazad. Odjednom sam doživeo veliku spoznaju
ČIČA: Kakva bre serija, šta ti je to?
RADOŠ: Ma to sam ja snimio tv seriju o tebi a ovi hohštapleri me nagovorili da je ponesem, da vam je pokažemo kako bi iz nje naučili kako treba da se ponašate ovde. I to kao da se srpski narod ne bi delio u budućnosti na četnike i partizane. Da vam damo primer samo, a vi da činite sve kako je u seriji.
ČIČA: Ček, ček pa ti meni govoriš da tamo ima partizana.
RADOŠ: Ima Čiča koliko hoćeš, to ova banda pokušava da od tebe sakrije. Ima ih previše.
ČIČA: Pa ja sam onda izgubio u ovom ratu?
RADOŠ: Niste Čiča vi ste pobedili, ako mene pitate. Vaše ideje su pobedile. Ostavite me ovde sa vama, molim vas. Ima da snimim pravu dokumentarnu seriju sa ljudima koji glume sami sebe. Kakva će to serija biti, sve autentično i uverljivo. Čik da mi onda neko kaže da nešto nije istina. Ima da pravim naučne serije. Neće biti potrebe za istorijom kao naukom kada ja budem snimao istinu u realnom vremenu. U ostalom ovde još nema serija ni televizije biću prvi u svemu ovome. Čiča molim vas da ostanem.
ČIČA: Pa vi ste mene došli da ispravljate jebem li vam lebac.
RADOŠ: Možda je to i bila prvobitna namera ali ti si Čiča ispravio nas. Sada sam konačno shvatio šta je naša misija. Naša misija je zapravo da nađemo naše vreme i mesto. To je ono zašto smo ovde. Onda ne mora niko da se menja ni ti ni mi.
VUK: (Prvi izlazi iz grupe) Jeste Čiča ovoga mi krsta. Lepo kaže čovek. Bićemo mirni i tihi.
IVICA: Uvek sam govorio da vremeplov služi čoveku da pronađe svoje mesto u istoriji.
BORIS: Zar ne vidite da smo ovde složni. Uh kada bi mogli ceo narod da prebacimo ovde vremeplovom pa da se i oni slože konačno.
ALEKSANDAR: To nije ne izvodljivo. Ako se dobro organizujemo i napravimo dovoljno vremeplova. Za godinu dana mogli bi da prebacimo sve.
VOJISLAV: I ja ću doneti esenciju srpstva da je ovde čuvam. Bez toga nismo niko i ništa.
TOMISLAV: (Stavlja šubaru sa kokardom na glavu) Znao sam da nisam ovo uzalud poneo. I kada prebacimo ceo
narod pa ga naoružamo, niko nam neće moći ništa, Čiča, niko!
VOJISLAV: I prvo idemo na Kosovo. Prvo tamo.
ALEKSANDAR: (Obraća se Tomislavu) Jel imaš jednu šubaru za mene?
TOMISLAV: Imam evo.
IVICA: A za mene, nema, znao sam. Čiča vi sigurno imate neke šubare ili kape da nam date.
BORIS: Meni ne treba ja samo poneo svoju.
VUK: Ja moju nosim u srcu ali ako ima jedna za spolja neće smetati.
ČIČA: (Sa koljačkom smirenošću sa razvojem događaja) Dobro, kada ste tako izabrali. Kapa ima koliko hoćete. Narediću da vam ih donesu. Mogli ste odmah da mi kažete a ne jedno pa drugo. Te ovamo te onamo. Sunce li vam žarko. Hajde svi po rakiju pa da zaigramo.
(Svako dobija po čašu rakije. Krste se i ispijaju a zatim se svi međusobno ljube po tri put. Nakon toga se hvataju u kolo i pevaju. Igraju sve brže i pevaju sve glasnije.)
Igrale se delije na sred zemlje Srbije
Sitno kolo do kola čulo se do Stambola
(Publika ceo prizor posmatra sa nevericom. Nekolicina pokušava da stidljivo tapše ali već nakon dva tri pokušaja prestaju. Svako gleda šta onaj do njega radi i kako reaguje. Niko ne ustaje. Na bini igra postaje toliko brza da igrači često padaju ali se uz osmeh podižu i zadihano nastavljaju dalje. Od skakanja se na bini podižem velika prašina u kojoj se više ne prepoznaje ko je ko. Čuje se kašljanje i stenjanje. Publika počinje lagano ustajati i prilaziti bini kako bi bolje videli. Igrači, već iznemogli, pozivaju ih paničnim mahanjem ruku da im se pridruže kako bi se kolo nastavilo. Prvi gledaoci se penju na binu kao začarani i pridružuju. Ubrzo to čine svi. Prašina sada prekriva celu salu. Jedan se izdvaja iz gomile i pokušava da spusti zavesu kako bi što pre skratio muke igračima, ali neuspešno. Sve ovo traje više od pola sata.)
Zavesa ne pada.
Pada mrak
Noć
Tama
Bob Lebowski